Sećam se kad mi je prvi put došao pacijent sa infarktom. Borba za život, čak pamtim i šta je primao od terapije. Još su mi u glavi slike i mladih, umirućih pacijenata, koji su me držali za ruku i govorili: “Nemoj da me ostavljaš, molim te.” Prošlo je 28 godina od kada sam počela da radim u intenzivnoj nezi, ne sećam šta sam juče davala od terapije, ali prve dane i prve pacijente pamtim kao da su juče bili – kazuje nam Dana Minić, koja je ove godine dobila prestižnu nagradu “Dušica Spasić” za najbolju medicinsku sestru u Srbiji po izboru Sestrinstva, udruženja medicinskih sestara – tehničara Univerzitetskog kliničkog centra Srbije.
Dana Minić iz Priboja je najbolja medicinska sestra u Srbiji, dobija nagradu “Dušica Spasić” Foto: Marko Karović
Priboj. Neveliki grad na tromeđi Srbije, Crne Gore i BiH živi neki svoj život van glavnih puteva i centara. I pokazuje svima nama da je i tamo, gde mnogi nogom nisu kročili, moguće biti najbolji. I biti primer. Bolnica kraj Lima, svega 110 postelja. Izgledom podseća da je i sama, kao i grad koji je nekad nadaleko bio poznat po gigantu – FAP-u, proživeo sve naše krize. Zrela je za renoviranje. Desno od ulaza, kroz staklo na koje je davno zalepljen Šilja, vidi se majka koja hodnikom dečjeg odeljenja šeta s detencetom u naručju. Ali pre njih nova vitrina s knjigama – biblioteka. S ponosom nam je pokazuje Slavica Đurović, glavna sestra Opšte bolnice Priboj. Da pacijenti čitanjem prekrate vreme u postelji.
Dve najbolje sestre iz Priboja
Slavica Đurović, glavna sestra Opšte bolnice Priboj, ponosna je na svoju Danu, ali i sestru Brankicu Savović sa intenzivne nege hirurgije, koja je lane dobila nagradu fondacije “Zajedno za osmeh” za najbolju medicinsku sestru. Priboj ima čime da se podiči.
– Osim godina staža koje su provele u ovoj bolnici, i to na najtežem mestu – intenzivnoj nezi, gledate i njihovu stručnost kad ih kandidujete za nagrade. Ali i humanost i empatiju koju pokazuju prema pacijentima. A sve to imaju moje sestre koje su osvojile nagradu. Priboj je ponosan na njih, a mi smo ponosne što naše sestre na najbolji način predstavljaju i bolnicu i celu opštinu Priboj – reći će nam glavna sestra.
Dolazi i ona. Nasmejana. Još iznenađena, najpre što ju je glavna predložila za nagradu, zatim što ju je i dobila. I to kakvu nagradu! Onu koja nosi ime slavne Dušice Spasić, prve žrtve variole vere u SFRJ te 1972. One koja je do kraja požrtvovano negovala pacijente i preminula sa svega 22 godine.
Još aprila 1998, čim je završila srednju medicinsku u Kraljevu i obavezni staž, Dana je počela da radi u Hitnoj u Priboju. Ali već posle pet meseci prelazi na intenzivnu negu. Tu je sve ove godine. U svim smenama. Ceo Priboj je, praktično, negovala.
– Sa 19 godina, kad sam počela da radim, nisam baš bila spremna za te teške sudbine. Suočavala sam se i sa onim što sam znala i što nisam znala. Više pamtim prve pacijente nego ove u poslednje vreme. Tada se i po 21 dan ležalo u koronarnom odeljenju. Srodite se s njima, postanete prijatelji – kazuje Dana.
Slavica Đurović, glavna sestra Opšte bolnice Priboj Foto: Marko Karović
Radila sam s dr Gligić
Slavica Đurović je kao mlada sestra radila i u Institutu “Torlak” u Beogradu, i to s čuvenom dr Anom Gligić, koja se borila s variolom verom:
– Imala sam to zadovoljstvo da budem s doktorkom Gligić i slušala sam priču o koleginici Dušici, koju je obišla dr Gligić i kod koje je izolovala virus. Uvek je doktorka pričala kako su je pozvali da obiđe jednog pacijenta i kako je čula jauke iz susedne sobe, pa tražila da pogleda i tog pacijenta. Bila je to Dušica Spasić. Odmah je prepoznala variolu veru. I pre nego što je stigla potvrda da je obolela od virusa, Dušica je preminula.
Sanitet pod prozorom počinje da pišti. Možda ide po nekog novog Daninog pacijenta.
– Sve sam njihove sudbine proživljavala. Dođu tako teški, uplašeni su, ne znaju šta ih zadesilo. Kad im kažem: “Polako, biće u redu”, drže te za ruku i već je drugačije. Kad odem kući ujutro, kažu: “Hvala, sestro, da ne bi vas…” Naravno, lekari izuzetno važni, ali se pacijenti nekako uvek oslanjaju na sestru. I pričaju sve svoje muke i sve što su kod kuće ostavili. Svima je njihov problem najteži – veli ona, pa dodaje:
– I porodicama znači kad im date emocionalnu podršku, informaciju o stanju, saosećate. Naravno, uz sve to ide i odgovornost. Ne možete biti sestra ako niste odgovorni u poslu.
S godinama Dana je govorila sebi da treba malo da prikoči. Da može dobro obavljati posao i bez tolike požrtvovanosti.
– Hiljadu puta sam sebi rekla: Moram se promeniti, ne moram toliko da povučem, ne moram biti baš ja ta koja će podizati teškog pacijenta, ja koja nemam ni snage da podignem. Govorila sam sebi: Ne možeš tako, nećeš dočekati penziju. I opet učinim sve što je u moje moći, da pomognem, olakšam. Nepokretnog tokom noći okrećem da što udobnije spava, teške pacijente nahranim. Shvatila sam da se ne mogu menjati. I da mi je najvažnije da se kad odem kući, osećam lepo jer znam da sam pomogla. I najvažnije mi je kad pacijenti odu kući zadovoljni – reći će Dana, koja je zahvalna što je imala “dobre glavne sestre, odgovorne sestre, kao i direktore, koji su delom zaslužni za sve što je postala”.
Imala je Dana ponude da radi i u ambulanti, i na dijalizi:
– Ali nisam mogla. Moj je život pored pacijenta. I to se nikad neće promeniti. Jedino što bi me nateralo da odem je ako bili bi narušeni kolegijalni odnosi. A to je sve ove godine, hvala bogu, u redu. Ako imate dobre kolege i dobru saradnju, sve je drugačije i lakše.
Primiće Dana 12. maja, na Međunarodni dan medicinskih sestara, nagradu u Beogradu. I vratiti se svom Priboju i svojim pacijentima. Oni su ipak najveća nagrada.
