Hermanito Santos i njihovo zato

Svako zašto ima svoje zato, pod tom su firmom snimane obrazovne emisije i pisane knjige.

Zašto je nevino dečije pitanje jer se od očitih veza – zašto kišobran? Jer pada kiša – stiže do kompleksnih koje uvek nadiđu znanje pojedinca, a potom i celog čovečanstva. Probajte da detetu odgovorite na pitanje zašto pada kiša, pa ćete videti dokle ćete stići u par koraka.

U pitanjima društvenim stvar je teža nego u prirodnim jer tu, osim fizike, biologije, matematike, sila kosmosa valja još uračunati psihu, norme, strahove i predrasude pa tek onda kaprice, ćud, ljubav, zlobu.

Zato se o stvarima društvenim strasno svađamo i hvatamo za guše, kao što se ne svađamo o tome da li dva i dva daju četiri.

Pitam se godinama i često, recimo, zašto ova vlast u Srbiji. Ne zašto su i kako došli, ne o pukoj tehnici preživljavanja na vlasti, o korbačima kojima se uteruju glasovi, kontroli medija, policije i mafije.

Nego – zašto oni tako očajnički hoće da budu na vlasti? Čemu? Objektivno – ne ide im. Više od pola naroda ih smatra maltene okupatorima. Biti na vlasti nije isto što i biti u Diznilendu, malo tu ima lepog.

Moć opija, jašta. O tome kako izgleda kad ljudi čekaju tvoju reč lepo je i ubedljivo govorio Milan St. Protić kome je posle Petog oktobra dopalo da bude gradonačelnik Beograda. Takav se nije dopao sebi.

Ne mora se biti ni gradonačelnik. Ovaj kolumnista je silom prilika jednom postao trener-igrač svog beznadežno rekreativnog fudbalskog tima. Kakva moć! Drugovi i saigrači, sa kojima si popio hiljadu piva posle utakmica, počinju da te tretiraju drukčije. Blesavo, ali je tako.

Ali, dete bi sada pitalo a zašto moć? Šta će im to? U čemu se ona manifestuje, gde se delatno iscrpljuje?

Uz opasnost da je ovo početak niza, kao kad dete pita zašto pada kiša, pa da još valja uračunati stvari tako ljudske kao što su kaprici, ćud, ljubav, zloba, hajde da ipak probamo.

Njima vlast i moć trebaju da bi imali privatni teniski teren i crkvu. Ili tako nešto, preferencije su različite kao i režimski ljudi što su različiti.

Kolege iz KRIK-a su neki dan obišle hacijendu Bate Santosa, građanskog imena Gašić Bratislav, kruševačkog dona, krupnog obrtnika, freskopisanog veleposednika nekretnina i, usput, političara ovdašnjeg koji je neizostavan u svim šemama.

Kažu da bolestan čovek ima samo jednu želju, a zdrav ih ima bezbroj, te neka baci prvi kamen ko nije poželeo imanje sa rečicom, etno-selom, teniskim terenom ili barem crkvom, ko nije poželeo da ima ubogu privatnu ergelu.

Hermanito Santos je – nadam se, a i želim mu to – zdrav čovek pa je rešio da sebi ispuni sve želje. A one nekretnine pride su za ne daj bože.

Ta bi priča svedočila samo o strastima čoveka koji je postao imućan u zlo doba kad su za uvoz kafe bile potrebne veštine švercera kokaina, ali Gašić je Bratislav ipak više od toga, on je simptom i primer matrice ponašanja naprednjačkih prvaka.

Upoznavali smo ih – one, recimo, čiji je vrhunac moći da drogirani izazovu saobraćajku autom od pola miliona evra pa da za to ne odgovaraju. Da, štaviše, progone one koji su ih raskrinkali.

Ili one sa 24 stana na bugarskoj rivijeri, neimare sa ekskluzivnih lokacija, tender-majstore malih i velikih poslova.

Mašinerija ima sitne šrafove i krupne osovine, ali je na narodni račun ostvarila komunistički kredo – od svakog prema sposobnostima, svakom prema potrebama. Barem za naprednjačku kastu, kakve su im sposobnosti u ovom sistemu i kakve su im potrebe, tako su i podmirene.

Manjem lokalnom satrapu ili direktoru sleduje, možda, tek da uposli nekog svog, možda da službeni auto koristi privatno, da cedi i sabira pa skrpi za neki stan i švalerku. I tako stepenasto, prema poziciji u mašineriji, sposobnostima i potrebama, sve do Hermanita Santosa i njegove hacijende.

Možda je to njihovo konačno zato na naše zašto – zato što im se tako može i tako im je lepo. Jer vole službeni auto, gram kokaina za vikend, jer su se navukli na privatne teniske terene i crkve, nameštene tendere i pune račune. Jer ih je pojela dekadencija, nekog sitna varoška, nekog krupna veleposednička, već prema mogućnostima.

Kad se ređaju te slike, smešno deluje koprcanje prvog među nama da dokaže svoj navodni asketizam i isposništvo, to da mu „neće naći nijedan račun“ i da „ništa nije uzeo“, da noćiva na podu, ne jede i ne pije dok rešava stvari za Srbiju.

Dvostruko smešno i uvredljivo jer to priča u kariranom sakou i patika-cipelama koji staju prosečne godišnje zarade i jer je okružen galerijom dekadentnih bizarnjaka koji svoje hacijende i ne kriju.

I za koje – šta ćete veći dokaz dokle je ovo otišlo – baš svi, od komšija i sugrađana preko posluge i poslovnih partnera, pa do celog naroda znaju da ni taj stan ni tu hacijendu ni taj gram kokaina za vikend nisu stekli pošteno.

Tom svetu su brige naroda fizički daleke, a javni interes metafizički mutan. Nije isključeno da, ogrezli u oteto, oni više i ne razumeju šta mi dođavola hoćemo od njih. Otuda cela pobuna – njihovo zato je vrlo različito od našeg zato.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.