Za samo jednu majicu kratkih rukava potrošimo 2.600 litara vode, a 85% odeće završi u smeću: Stižu nova rigorozna pravila, ali postoji jedna caka za Srbiju

Iako za mnoge zvuči nestvarno, istina je da su modna i tekstilna industrija jedan od tri najveća zagađivač životne sredine. Zbog toga Evropska komisija je definisala nova opravila, čiji je cilj smanjenje ovog otpada, koji na godišnjem u Evropskoj uniji iznosi čak 12 miliona tona. Reč je o Uredbi o ekološkom dizajnu kojima se sprečava uništavanje neprodate odeće, čija primena počinje za nešto manje od mesec dana, tačnije, početkom jula. Ovaj paket, trebalo bi da primeni i Srbija svojom regulativom ali tek za tri godine.

Tako je bar rečeno na radionici u Evropskoj kući u Beogradu jer brza jeftina moda, u kojoj je sve više sintetičkih materijala, ima ekološku cenu. Ta cena nije mala jer su procene da proizvodnja tekstila uzrokuje 20 % globalnog zagađenja vode, uglavnom zbog postupka bojenja i 10 odsto emisije ugljenika.

Tekstil ima sve kraći vek trajanja i sve brže postaje otpad. Sintetički materijali se sporo razgrađuju, a ogromna količina mikroplastike završava u prirodi pa i u lancu ishrane. Za one kojima ovo sve zvuči nestvarno,treba da se zna da se godišnje u svetu baci više od 100 miliona tona odeće od kojih oko 80% završi na deponijama ili u spalionicima.

Dok je u EU već regulisano odvojeno sakupljanje tekstilnog otpada, u Srbiji će, kako je predviđeno Programom upravljanja otpadom, za to da se sačeka još tri godine. Dok to ne zaživi u potpunosti svaki pojedinac bio trebalo da doprinese smanjenju tekstilnog otpada.

Takvo mišljenje je na radionici u Evropskoj kući u Beogradu iznela i Slađana Milović, direktorka Klastera modne i odevne industrije Srbije.

– Modna industrija Srbije nije modna industrija Evrope, koja ima i zakonske regulative i ozbiljne novce podrške svojoj industriji. Mi se trudimo da na način, u spoju sa obrazovnim institucijama, sa našim profesorima, sa našim studentima, pokušamo da ponovo upotrebimo materijale koje smo ranije koristili, pokušavamo da smanjimo otpad na načine kroz ekološki pristup pranju, na načine digitalizacije savremene opreme. Moda u cirkularnoj ekonomiji mora biti fokusirana na kvalitet. Na kvalitet materijala, na održivost i na dugotrajnost-rekla je Milović.

Ako je suditi po novim merama Brisela, čini se da izraz „Fashion victim“ ili modna žrtva, koji se koristi za osobu sa manjkom ukusa, ima danas mnogo ozbiljnije značenje jer smo zbog ulepšavanja unakazili planetu.Logično pitanje je kako je moda od nečeg što ulepšava postala tako zlokobna i opasna stvar?

Stručnjaci tvrde da su za takav razvojni put ove industrije dva glavna krivca, velika proizvodnja i materijali. Da je to tako pokazuju i podaci po kojima se svake godine proizvede gotovo 100 milijardi komada odeće, što je 14 komada za svakog čoveka na planeti,a to je nekoliko puta više nego pre dve decenije.

Prema istraživanju Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija (UNECE) oko 85 odsto svog proizvedenog tekstila iste godine završi u đubretu, dok pranje nekih vrsti odeće šalje veliku količinu mikroplastike u okeane i mora.

Kada se sve sabere, modna industrija se pozicionirala kao industrija koja najviše zagađuje, odmah iza naftnog i sektora intenzivne energetskog sektora. Razlog za tako visoki plasman je njena tehnologija koja dovodi do značajnog povećanju zagađenja vode i zemljišta, a povećava i emisiju gasova staklene bašte.

Procenjuje se da je pre tri godine bila odgovorna za 1,2 milijarde tona emisije gasova koji prave efekat staklene bašte.

Istraživanja pokazuju da su najveći problemi ove industrije, koji su direktna ili indirektna posledica masovne proizvodnje i neprimerenog odlaganja odeće i tekstila, povećana potrošnja vode i zagađenje reka i okeana,stvaranje velike količine čvrstog otpada, upotreba hemikalija, kao i povećanje efekta staklene bašte.

Tekstilna i modna industrija predstavljaju velike potrošače vode koja se koristi za piće. U proseku, na godišnjem nivou se za ovu proizvodnju potroši 1,5 biliona tona vode, a za bojenje i završnu obradu tekstila oko 200 tona vode za jednu tonu bojene tkanine. Primera radi za samo jedan par farmerki potrebno je 7.500 litara vode, a za majicu kratkih rukava 2.600. Otpuštanje neprerađene otpadne vode u reke, nastale kao produkt proizvodnje odeće, zakonski je regulisano u razvijenim zemljama.

Međutim, najveći procenat se proizvodi u zemljama trećeg sveta, gde ovakve zakonske regulative ne postoje. Zato je i došlo do ovakvog obima zagađenja jer ta voda sadrži mnoge toksične materije, poput arsena, što dovodi do ugrožavanja rečnih organizama, što za posledice ima narušavanje funkcionisanja celog ekosistema, koji ugrožava zdravlje ljudi jer ulaze u lanac ishrane.Svim ovim podacima treba dodati i otpad u formi mikroplastike.

Primera radi, pranje veša ispušta 500.000 tona mikrovlakana u okean svake godine, što je poput 50 milijardi plastičnih boca.

Podaci UNECE pokazuju i da na godišnjem nivou, prosečna porodica stvara oko 30 kilograma otpada od tekstila dok se samo mali procenat reciklira, a ostatak završava na deponijama. Većina odeće u sebi sadrži sintetička vlakna, koja poseduju i plastiku, kojoj je za razgradnju u zemlji potrebno preko 200 godina.

U procesu izrade, bojenja i beljenja tkanine koristi se velika količina hemikalija odnosno jedna tona ovih štetnih materija je potrebna za izradu jedne tone odeće. Proizvodnja hemikalija potiče i od različitih đubriva, koja se upotrebljavaju za pamuk kao sirovinu za modu, pa ovako nastale štetne materije ispiranjem padavinama dospevaju do rečnih tokova, a zatim i do jezera, mora i okeana.

Kod nas se reciklira tek 60 tona

Kao što je već rečeno, od ovog problema nije pošteđena Srbija u kojoj završi više od 80 hiljada tona tekstilnog otpada, a reciklira se samo 60 tona. Treba da se zna da je u srpskoj tekstilnoj industriji registrovano oko 1.050 preduzeća, koja zapošljavaju oko 54.000 radnika. Prema podacima Centar za unapređenje životne sredine, u Srbiji se svake godine proda više od 80.000 tona odeće ili gotovo 12 kilograma po osobi. Ti komadi završavaju posle određenog vremena na deponijama koji zagađuju sredinu. Stručnjaci kažu da za taj otpad još uvek ne postoji rešenje.

– Svi mi želimo da imamo u zimskom periodu tople jakne, koje su vodoodbojne, otporne na vetar i to podrazumeva upotrebu polimera – jedinjenja koja su se pokazala izuzetno štetnim i po životnu sredinu i po naše zdravlje. Zamena toga je jedan dug proces, koji podrazumeva razvoj, optimizaciju i tek onda plasman na tržište. Zbog toga, uvođenje cirkularne ekonomije nije brzo rešenje, već dug proces – navela je ranije profesorka Tehnološko-metalurškog fakulteta Maja Radetić.

Ipak, problem je i što reciklirani materijali mogu više koštati od nerecikliranih, pa se brendovima ne isplati da ih koriste. Međutim, nakon ove nove Uredbe Evropske komisije, čini se da će morati jer pravila moraju da se menjaju kako zbog jeftinog ulepšavanja ne bi se dodatno unakazila planeta.