“Osećam se kao prokleta nakaza” urlao je besno Marlon Brando, a Ava Gardner u suzama što joj je ljubavnik kokainski zavisnik: ŠOKANTNI MEMOARI O FILMSKIM ZVEZDAMA KOJE BI VOLELE DA NIKAD NISU OBJAVLJENI

Marlon Brando bio je zaista autentično besan mladić. Osvojio je Oskara za kultni film “Na dokovima Njujorka” Elije Kazana i kada je stigao na italijansku premijeru tog ostvarenja 1954. godine, bes ga je do te mere nadvlao da je odbio da ga pogleda otkrivši da je njegov glas zamenjen glasom italijanskog glumca.

– Zašto mi niko nije rekao da ću videti sinhronizovanu verziju? – besno je siktao u zamračenom bioskopu, otkriva nova knjiga “Hollywood on the Tiber” čije odlomke donosi britanski “Gardijan”.

Njegov posramljeni agent, koji je takođe očekivao originalnu verziju na engleskom jeziku, prisetio se kako se Brando “teturao sa svog sedišta kao da upravo ima srčani udar” i mahnito šaputao “izvucite me odavde!”. Glumac nije mogao da se smiri.

– Nikada nisam sebe video sinhronizovanog. Ja sam glumac, a ne lutka trbuhozborac, zaboga. Možete li zamisliti kako je čuti tuđi glas koji izlazi iz mojih usta? Osećaš se kao prokleta nakaza u sporednoj predstavi. Isuse, zašto me niko nije pripremio? Zar niste znali?”, nastavio je da besni.

Incident u bioskopu

Ovaj incident jedno je od otkrića u memoarima Hanka Kaufmana i Genea Lernera, američkog tandema koji su stigavši ​​u Rim iz Njujorka 1953., postali i agenti i prijatelji nekih od najvećih filmskih zvezda tog vremena poput Anite Ekberg, Ave Gardner i Simone Signoret.

Lerner je umro 2004., a Kaufman osam godina kasnije. Njihova uloga neopevanih pokretača filmske industrije 1950-ih i 1960-ih prepoznata je sada objavljivanjem njihovih memoara koji su dugo čekali da stignu na šire tržište. Napisali su ih još kasnih 1970-ih i objavljeni su samo na italijanskom 1982. godine. Zvezde koje su se našle na tim stranicama zaključuju u “Gardijanu”, možda su se protivile otkrićima koja opisuju uspone i padove slavnih, a koje je Lerner opisao kao “otrovne”. Uključuje sve od Čarlija Čaplina do Frederika Felinija.

Memoare će sledeće nedelje prvi put objaviti na engleskom jeziku Sticking Place Books, specijalizovana za zanemarene publikacije. Pol Kronin, izdavač, rekao je:

– Kada sam prvi put naišao na ovu knjigu, pomislio sam kako deluje kao da ‘La Dolce Vita‘ sreće ‘Call My Agent‘!” Rekao je i da su Kaufman i Lerner skoro dve decenije bili intimno involvirani, noću i danju, u ambicije, zablude, nade i ljubavi svojih klijenata, na ekranu i izvan njega.

U poglavlju o Brandovoj premijeri pišu da je kada su ga ispratili u bioskop u crnom kadilaku, bio “nespreman za histeriju” od “mase koja je vrištala” i koja ga je umalo progutala dok je izlazio iz automobila. Kada je ušao u dvoranu, bio je van sebe jer su ga stavili pored 19-godišnje italijanske glumice Sofije Loren.

– Brando je napravio umetnost od mumlanja. Ali ni u jednom filmu još nije postigao takvu potpunu neartikuliranost koja ga je tada svladala podstaknutu Loreninim dekolteom. Marlonovi napori da ne bulji bili su farsični. Nije mogao da izusti ni reč, a osim povremenih osmeha jedno drugom, njih su dvoje sedeli u tišini. Kad god se činilo da Sofija gleda negde drugde, Marlon se okretao otvorenih usta i izbuljenih očiju kako bi blenuo u nju – otkrivaju memoari.

Kad je Brando pokušao da ode iz bioskopa zbog sinhronizacije, Lerner ga je upozorio: “Svi će pisati o vašem odlasku. Reći će da ste mrzeli film, odrekli ga se, što god. Napisaće gomile toga, a ništa neće reći o kvalitetu filma”. Branda su na kraju nagovorili da poseti obližnji bar i ušunja se natrag u bioskop na pet minuta.

“Šon Koneri mi je rekao da ćemo se venčati”

– I kada su se svetla u bioskopu upalila, Brando je stajao naslonjen preko ograde međusprata svedočeći divljem aplauzu i uzvicima oduševljenja – prisetili su se agenti.

U knjizi su takođe opisali histerično stanje u kojme su zatekli Avu Gardner jer je njen ljubavnik, italijanski glumac Valter Kjari bio kokainski zavisnik. Bila je stražno uznemirena, zabrinuta da je Kjari možda i na nečemu još gorem, preklinjući agente kroz suze da učine nešto. Osvrnuli su se i na ljigavu stranu industrije kroz iskustva Anite Ekberg. Glumica je kada je čula da jedan reditelj želi sastanak s njom, ogorčeno pitala: “Šta je on, još jedan od onih koji samo želi da se baci ​​na mene ili da posmatra moje telo?”.

Kada je saznala da je Šon Koneri oženio Dajan Silento, Ekberg je bila slomljena, govoreći Lerneru: “Rekao mi je da ćemo se venčati… muškarci iskorišćavaju. Kad je prava ljubav u pitanju, uvek me prevare”.

Supug u zagrljaju glumca

U moru otkrića u knjizi je i anegdota kako je Šeli Vinters postala nasilno ljubomorna saznavši da se njen suprug Vitorio Gasman ‘zabavlja‘ sa drugim glumcem u njegovoj garderobi.

“Šeli je svoj bes usmerila na ogledala. Razbila je nekoliko o zidove Gasmanove garderobe dok je vrištala. Srećom komadići stakla nisu nikoga povredili”, prenosi iz knjige “Gardijan”. Memoari imaju predgovor Sendija Libersona koji je radio zajedno s Kaufmanom i Lernerom u Rimu i producirao “Performance” Nikolasa Rouga.

“Mit, legenda, ali i ponor i beda, puna zavisnosti od droga, neostvarenih snova i seksualnih usluga. ‘Hollywood na Tiberu‘ su sve te stvari zajedno. To je i raj i pakao.”, stoji u predgovoru.

(Jutarnji)