U društvu u kojem se poverenje potkopava javnim etiketiranjem, moralnim presudama i kampanjama progona, svi gube, bez obzira na to s koje strane se u datom trenutku nalaze.
Solidarnost, bilo muška ili ženska, nije oružje. Ona ne služi za disciplinovanje neistomišljenika, niti za javno targetiranje pojedinaca ili tajno ogovaranje i izmišljanje afera. Prava solidarnost podrazumeva odgovornost, razumevanje i spremnost da se sluša. Kako je govorila Roza Luksemburg, „sloboda je uvek sloboda onih koji misle drugačije“. Onog trenutka kad solidarnost postane uslovljena ideološkom poslušnošću, ona prestaje da bude solidarnost i pretvara se u mehanizam isključivanja.
Borba za ravnopravnost ne može se voditi jezikom dehumanizacije. Nasilje se ne relativizuje tako što se svako neslaganje proglašava nasiljem. Naprotiv, nasilje se obezvređuje kad se pojam razvlači i koristi kao etiketa za politički ili lični obračun. Time se šteta pravi upravo onima koje žele da zaštite.
Kao društvo, često zaboravljamo da su najveći iskoraci u oblasti ljudskih prava dolazili iz dijaloga, a ne iz hajke. Hana Arent je upozoravala da se moć rađa iz zajedničkog delovanja, dok nasilje nastaje tamo gde moć izostane. Kampanje progona nisu znak snage, već slabosti argumenata koje iz mračnih soba i anonimnosti polako izlaze na ulice. Tom izlasku nasilja na ulice pogoduje i nekažnjivost koja vlada za mnoge kampanje progona, pa čak i pretnji.
Kad govorimo o ulicama u Srbiji, značajno je govoriti o prostorima, i to doslovno. Beograd danas ima Kuću ljudskih prava, u čijem sam osnivanju učestvovao, i ima sedišta nezavisnih institucija koje svakodnevno rade, tu su i ministarstva koja se, u skladu sa svojim resursima, trude da politike ravnopravnosti postave na mesto koje mu pripada. Još je lošija situacija u drugim gradovima, institucija koju vodim ima kancelariju u Novom Pazaru, koju ću posetiti, tu su i evropske kuće u pojedinim gradovima, ali to nije dovoljno. Gradovi u Srbiji nemaju javne prostore posvećene istoriji ljudskih prava, nema mesta sećanja na pojedince i pojedinke koji su za ta prava platili cenu, nema prostora posvećenih ženama koje su se kroz dugu srpsku istoriju borile za jednakost, dostojanstvo i slobodu.
Nemamo trg Biljane Kovačević Vučo, Borke Pavićević i mnogih hrabrih žena koje su ne samo u modernoj istoriji već i ranije uspevale da pobede stereotipe, otpor, pa i nasilje. Nemamo centar posvećen ženama antifašistkinjama, mirovnim aktivistkinjama, pravnicama i novinarkama koje su pomerale granice mogućeg. Kao da se i dalje plašimo njihove snage, njihove autonomije i njihove hrabrosti, žena koje nikoga nisu progonile, koje su otvarale dijalog, koje su zaista bile solidarne. Bez vidljivosti nema ni kontinuiteta borbe.
Ravnopravnost nije trenutni stav, već proces. Ona traži strpljenje, doslednost i sposobnost da se razlikuje kritika od progona. Traži i spremnost da se kaže: ovde je granica. Jer ako se granica ne povuče na vreme, sutra niko neće biti pošteđen.
Ako želimo društvo poverenja, moramo početi od odgovornosti u javnom govoru. Ako želimo solidarnost, moramo je osloboditi logike „mi protiv njih“. A ako želimo ravnopravnost, moramo je graditi zajedno, ne preko leđa drugih, već uz njih.
Kako je zapisala Simon de Bovoar, „dovoljno je da dođe politička, ekonomska ili verska kriza, pa da prava žena budu dovedena u pitanje“. Isto važi i za ljudska prava u celini. Zato je danas, više nego ikada, važno da ih u Srbiji branimo, bez straha, ali i bez progona.
Srbija će pobediti.
Milan Antonijević
Milan Antonijević je pravnik i stručnjak za ljudska prava sa više od dvadeset godina iskustva u brojnim inicijativama za demokratizaciju, pravosudne i druge reforme na putu Srbije ka EU. Antonijević je poznat, još od kraja devedesetih godina,, po zalaganju za vladavinu prava, otvoreni dijalog, slobodu medija i borbu protiv diskriminacije u Srbiji i regionu Zapadnog Balkana.
