Film je baziran na istinitoj priči o akcidentu u Vinči 1958. godine, kada ozračenu grupu naših naučnika tajna policija prebacuje u francusku kliniku „Kiri“ u Parizu, kod profesora Žorža Matea… U novom rediteljskom ostvarenju, Bjelogrlić je nakon komercijalnih filmova “Montevideo” i “Toma” hrabro krenuo putem umetničkog filma i to je jasno stavio do znanja gledaocima već u prvoj sceni. Film atmosfere, sa zvukom koji pojačava doživljaj određene scene, odličnom glumačkom podelom i temom koja je fascinantna i za širu svetsku publiku, mogao bi daleko da dobaci, ali ono u čemu je Bjelogrlić pravi majstor jeste da hladne i sterilne zidove francuske bolnice ispuni snažnom emocijom, toplinom, pa i humorom, ali ne zalazeći u banalnost. Sa Draganom Bjelogrlićem razgovarali smo za rođendanski broj “Blica”.
Blic preporučuje
Na svetskoj premijeri desile su se i te dve značajne nagrade u Lokarnu. Koliko vas je to rasteretilo, oslobodilo nekih sumnji ako ih je bilo, kako će publika u inostranstvu prihvatiti film?
– Ovo je moj prvi film koji potpisujem kao reditelj koji je krenuo iz inostranstva. Obično se film prvo otvori u Srbiji pa onda krene u dalje inostranstvo. I tada kad imate taj prvi susret sa domaćom publikom nekako možete da predvidite neke će biti reakcije. Kad se desi premijera ima prvi susret sa publikom u inostranstvu, to je zaista čudan osećaj. Za mene je bio najvažniji momenat kada je 5.000 ljudi ostalo do skoro pola dva ujutro da odgleda film na trgu Pjaca Grande i kada se završio počeli su da viču “bravo”, pukao je ogroman aplauz, neki su čak ustali na noge… Pošto sam gledao film sa publikom, te reakcije tokom filma, sve to mi je bila neka potvrda da smo uspeli da napravimo film koji komunicira na svim jezicima. Jer, koliko god da je ova tema univerzalna, ta vrsta i prevoda i percepcije stranaca, posebno kada film dolazi iz Srbije, iz male sredine što je otežavajuća okolnost, kao da trčiš sa hendikepom jer je strana publika u pitanju. Onda su usledile te dve nagrade koje su mi potvrdile drugu važnu stvar, a to je da film u estetskom smislu ima neke kvalitete koji su ljudi prepoznali i to ga je preporučilo i otvorio mu vrata za put na koji kreće, a to je put ka svetskoj distribuciji.
Sa kakvim raspoloženjem idete u susret srpskoj premijeri filma? Jeste li opušteniji?
– I da i ne. Staro je pravilo, posebno u Beogradu gde je specifična publika, da nagrade ne znače mnogo, ali ipak ja se nekako osećam malo komotnije. Koliko god da se ovaj film razlikuje od mojih prethodnih, sa svojim dosadašnjim ostvarenjima sam imao zaista jako dobru komunikaciju sa velikim brojem gledalaca i tu se osećam mnogo relaksiranije nego u Lokarnu. Ove nagrade i sve što se desilo u Lokarno sigurno su pomogle da ljudi čuju za film i da ga iščekuju.
“Nisu znali ništa o toj temi”
U filmu učestvuje prilično velika ekipa francuskih glumaca. Kakvo je to bilo iskustvo za vas iz ugla reditelja?
– “Montevideo” smo snimali na Tenerifima i radio sam sa dosta španskih glumaca, sa Asanteom, pa i u “Senkama” sam imao gostujuće glumce… Ja to jako volim. Kada radite sa dobrim saradnicima shvatite koliko je jezik nebitan. Posebno Francuzi, jer ne govore svi engleski jezik. Iako smo imali prevodioca, već posle nekoliko dana smo se razumeli maltene i bez prevoda. To mi je uvek najlepše iskustvo. Kada radite sa ljudima koji ne govore vaš jezik, najbolje osetite da li je ideja dobra. Ako glumac prepozna šta želite od njega, šta vam je ideja, onda je spoznao vašu priču, kreaciju koju imate, bez obzira na jezičke barijere. Znači da je njemu ideja jasna ako je on odmah razume bez mnogo prevoda. U tom smislu je bilo super, francuski deo ekipe je bio izuzetan, u profesionalnom i u ljudskom smislu. Tu mi je Aleksis Manenti mnogo pomogao. On je bio prvi glumac koji je dobio ulogu i on mi je pomogao i oko kastinga, predlagao neke svoje kolege koji su zaista dobra podela za određene karaktere. Sad, 15. oktobra, tačno na dan 65. godišnjice od incidenta u Vinči, a ujedno je i 13 godina od smrti dr Matea, imaćemo promociju u Parizu gde će doći svi francuski glumci i vrlo se radujem tom susretu.
Kako su Francuzi reagovali na temu filma? Jesu li znali nešto o tom događaju?
– Ništa nisu znali o tome. Takva je bila glavna reakcija u Lokarnu, i štampe i ljudi koji su gledali film – da jedan tako veliki događaj pre svega na polju medicine, a da ne pričam o humanom aspektu tih ljudi koji su žrtvovali svoje živote za nepoznate ljude, svi su bili u šoku da ništa o tome nisu znali. To i jeste možda najveći kuriozitet, jedna tako veličanstvena tema, tako veliki događaj na polju medicine. Jer to što se desilo tada u Parizu nije samo prva transplantacija koštane srži, već prva transplantacija upšte jednog organa sa jednog čoveka na drugog, a to je zbog te cele političke pozadine tog događaja ostalo nekako ispod radara. Nije da se o tome nije pisalo, jeste, ali opskurno i taj događaj nije dobio značaj koji je trebao da dobije. Sama činjenica da dr Mate nije nominovan za Nobelovu nagradu je nešto što je velika misterija do dan danas.
Kako je došlo do toga da se pojavite u filmu kao Leka Ranković? To je bila vaša želja ili niste bili zadovoljni kastingom?
– To je bila moja želja. Aleksandar Ranković je jedna od najzanimljivijih i najkontroverznijih ličnosti naše novije istorije. Bio je potpredsednik FNRJ i šef tajne službe. Vinča je bila pod njegovom jurisdikcijom i direktno je vodio tajni projekat, i lično doneo, veoma politički rizičnu, odluku da ozračene naučnike pošalje iza “gvozdene zavese” u Pariz na lečenje. Uloga nije velika, ali jako značajna za priču.
I čuveni “Variety” je imao reči hvale o filmu u svom tekstu i mogle su da već se čuju komentari i poređenja sa “Openhajmerom” koji se nedavno pojavio?
– To je sudbina kad dolazite iz male zemlje. To što se pojavio “Openhajmer” makar u isto vreme, to je koincidencija. Mi smo počeli da radimo na ovom scenariju pre sedam godina, pa se pojavio “Černobilj” pa su govorili da je ovo “srpski Černobilj”, a sad da je ovo “srpski Openhajmer”, a nema veze. Meni je zanimljivo da se pojavljuju dva filma, naravno nije za poređenje svetska medijska prisutnost, ali eto i mi smo se probili malo na tu svetsku scenu i sada nas porede, čak i veliki “Variety”. Meni se to desilo i sa “Senkama” i “Vavilon Berlin”, ali srećom su oni izašli dva meseca posle nas, inače nikog ne bi mogao da ubedim da ih nisam iskopirao. Čak jedan moj prijatelj poznaje Toma Tikvera pa kad mu je rekao da ima u Srbiji slična serija, onda je on tražio da je pogleda.
“Hteo sam da to bude više art film”
Jeste li gledali Nolanov “Openhajmer”? I šta vama to govori, koliko je ova tema zapravo danas aktuelna?
– Planirao sam da idem da gledam ali nisam još stigao. Pa dobro, ima logike, jer nas je ovaj rat u Ukrajini doveo i na ivicu hladnog rata. Ja sam u intervjuu za “Cineuropa” rekao da mi koji živimo na Balkanu znamo da hladni rat nikad nije stao, samo je dobijao neke druge modalitete, a ovi koji žive u drugom delu sveta, oni to ukapiraju samo kad se desi nešto krupno, kad se umešaju veliki igrači kao Rusija i Amerika. Mislim da su podela sveta i hladni rat, i taj strah od moguće nuklearne katastrofe izuzetno pojačani i logično je da se ljudi vraćaju na te teme. Opet ponavljam da smo mi tu temu krenuli da radimo pre sedam godina, a rat u Ukrajini nas je, bizarno zvuči, učinio aktuelnijim.
U vašim rediteljskim projektima uvek se oslanjate na istorijske događaje i stvarne ličnosti, ovoga puta to je državni projekat – atomska bomba. Jeste li pre knjige Gorana Milašinovića “Slučaj Vinča” znali da je postojao taj projekat?
– Čitao sam o tome u raznim intervjuima, reportažama, ali stvarno sam se upoznao sa tim događajem kada sam pročitao knjigu Gorana Milašinovića i tada sam shvatio gde “leži film”. Bio sam fasciniran da ja koji mislim da sam dobro informisan, nisam znao mnogo o tome. Kad je bilo vreme da se o tome govori, nije smelo da se govori, a kad prođe vreme onda su ljudi više govorili o tim nekom stvarima u smislu ko je odgovoran za incident, ko nije… Ali ni dan-danas nije razjašnjeno zašto se nije uključio alarm i zašto nikada nisu pronađeni ti pisači koji zapisuju vrednosti, što je nama dobro došlo da u filmu napravimo svoju priču.
Nakon “Montevidea”, “Tome” i “Senki nad Balkanom” koji su i te kako komercijalni, stiče se utisak da ste više želeli da ovo bude art film?
– Jeste, ovaj film sam mnogo više pravio kao dramu i film atmosfere. I trudio sam se da film ima određeni stil, tu mi je mnogo pomogao direktor fotografije Ivan Kostić, dizajn zvuka je isto urađen na poseban način i jeste, ima mnogo više art hausa. Videćemo da li ću uspeti da napravim jedan art haus film koji će ljudi gledati. To je najčešće podeljeno i postoje komercijalni ili mejnstrim filmovi i art haus filmovi koji idu na festivale i osvajaju nagrade, ali nemaju baš mnogo publike. Ovaj put kojim sam ja krenuo je najteži. Ali ima jedna fina koincidencija, moj uzoran film koji obožavam je nemački film “Život drugih” koji je osvojio Oskara, a krenuo isto sa Pjaca Grande, kao i ja i dobio nagradu. To je najteži put jer poklonici ljutog art hausa će reći da je mnogo komercijalan, a poklonici komercijalnog će reći da je to art haus i zadovoljiti te dve strane je jako teško, ali ja prosto tako radim i videćemo da li ću uspeti.
Odlazak mladih najveća rak-rana
Jeste li prijavili “Čuvare formule” za srpskog kandidata za Oskara, i ako jeste, kakva su očekivanja?
– Šta da ti kažem, uvek je nezahvalno pričati o tome. Nagrada i takva kritika u “Varietyu”, jer kao što znamo njihova kritika može da te uzdigne, a može i da te sahrani… Znamo iz skorije istorije da je neke naše filmove “Variety” sahranio i posle više nisu imali nikakvu šansu. Nas je uzdigao i odmah posle nas je festival u Palm Springsu uvrstio u Glavni program koji čine uglavnom kandidati za Oskara, što su – kao i veliki broj poziva na svetske festivale koje sad dobijamo, kao i svetska distribucija jer pregovaramo da dva ozbiljna distributera – sve neki dobri pokazatelji, da imamo šansu. Međutim, mislim da će na tom našem putu ka Oskaru, najteže biti u Srbiji, da postanemo uopšte kandidat za Oskara. Na celom tom putu, to je najveće breme.
Tema našeg rođendanskog broja je Made in Serbia, pa koliko je teško postići uspeh u svetu kada je naša kultura, odnosno filmska industrija u pitanju?
– Pa dosta je teško. Mi smo imali nasleđe SFRJ i devedesetih godina, valjda oslanjajući se na to nasleđe, zaista smo dominirali Balkanom sa našim filmovima. Bili smo intenzivno prisutni na svetskoj sceni. Bili smo jači od Grka, o Rumunima i Bugarima da ne govorim. A onda se desio jedan vakum i sada mi moramo opet da krećemo iz početka. Mislim da sa te strane Filmski centar Srbije mora da ima politiku prepoznavanja i ohrabrivanja mladih autora. Ne smemo da dozvolimo da ljudi poput Ognjena Glavonjića, koji je imao film u Kanu, čeka pet godina da bi snimio svoj novi film. Takvim ljudima treba prići i ohrabriti ih. Ne brinemo o ohrabrivanju autora koji mogu da komuniciraju sa svetom i sa lokalnom publikom. Ima ih, ali su oni negde u zapećku i to mora da se promeni. To je negde zadatak i moje generacije da malo manje brinemo o sebi. Mislim da mlade ovo društvo ne ohrabruje i ako su pametni, vredni i hrabri, odlaze u inostranstvo da tamo grade svoj put. I to je najveća rak-rana našeg društva.
Treća sezona “Senki nad Balkanom”
Šta se dešava sa “Senkama nad Balkanom”? Kada će se pojaviti, i koji period obuhvata treća sezona?
– Pripremamo ih upravo i nadam se da ćemo u januaru krenuti sa snimanjem. “Senke” su meni najkomplikovaniji projekat zato što je to serija koja se radi filmskim jezikom, ima mnogo likova… Sad imamo i opterećenje prve dve sezone jer ova treća bi trebala da zaokruži priču. Moja ideja je bila da se “Senke” završe sa početkom rata, odnosno bombardovanjem Jugoslavije 6. aprila, ali cela stvar je u tome da se sve završava 1939, kada je počeo rat. Posle toga je bilo samo ko će da se izvuče i ko će preći na koju stranu. Mnogo mi je zanimljiviji taj period 1938-39. kada se sve kuvalo i rešio sam da to stavim. Tu je i politički period vladavine Stojadinovića koji je kontroverzan pa je za “Senke” idealan (smeh). Tako da još uvek nismo doneli odluku gde završavamo, videćemo da li ćemo dobaciti do 1941, možda u nekom epilogu, ali to bi trebalo da bude definitivni kraj serije.
