Generalni štrajk?

Generalni štrajk je ozbiljna rabota. I svako ko nagovara na isti ili kritikuje (prosvetne) radnike zato što ne obustavljaju rad generalno – ili pojma nema ili je zlonameran.

S jedne strane, vreme za uobičajene proteste jeste davno prošlo vreme. Bilo ih je tušta i tma, od 1 od 5 miliona, preko Srbije protiv nasilja, do sproću Rio Tinta. Tada se okupimo, osnažimo međusobne veze i osećanja solidarnosti, pomislimo koliko mnogo sveta je protivu režima, pa se vratimo kućama malo zadovoljniji. Oni marljivi prebrojavači iz Arhiva javnih skupova kažu broj učesnika, i na N1 pogledamo snimke iz drona. I nikom ništa. Ovakvi protesti se isuviše lako ignorišu i zaboravljaju od strane vlasti i svih koji žele da ih ignorišu i zaborave.

A za promenu je neophodno nešto odistinski – remetilačko ili disruptivno. Što će vidljivo poremetiti uobičajeno funkcionisanje sistema i svakodnevnog života. Ne nužno nasiljem, naravno. Borba za građanska prava (američkih crnaca) ili za nezavisnost Indije, protiv aparthejda ili rata u Vijetnamu itd, svaki nenasilni pokret koji je uspeo – morao je da proizvede bar određene probleme, nelagodu i neprijatnost za režim. I upravo to je ono što proizvode studentske blokade (gotovo svih) fakulteta u Srbiji, pa i blokade raskrsnica i kolovoza. Zato i stvaraju toliku frustraciju i nervozu, od ponude „stana za tri dinara“ do optuživanja studenata za nestašluk, a zatim i ustašluk, separatizam, obojene revolucije i ostale radikalske babaroge. Dok se na nenasilje odgovara nasiljem, sakriveno iza haube i šoferšajbne. Pretnje „kobrama“ koje „razbacuju studente“ i „pendrekom spasa“ za sada su još uvek samo pretnje.

Međutim, generalni štrajk? U pitanju je sasvim druga priča i posve drugi nivo remetilaštva. Tada se tipično ne aktiviraju samo famozne „kobre“, već i – tenkovi. Generalni štrajk zato praktično i ne postoji u aktuelnom (i anti-radničkom) Zakonu o štrajku iz još 1996. godine. Prema aktuelnom pravu mnogi oblici štrajka su namerno obesmišljeni, a neki su naprosto nemogući. Jedina legalna forma štrajka prosvetnih radnika su – časovi skraćeni za 15 minuta. I što ne potresa ili ne remeti nikoga i ništa, osim same prosvetne radnike u učionici.

Pozivanje na generalni štrajk danas nema mnogo veze sa onim što su ovi štrajkovi značili u svojoj istoriji. A to su socijalističke, komunističke, anarhističke ili bar levičarske politike. Sintagma „generalni (tj. opšti) štrajk“ potiče iz 1810, dok „štrajk“ („strike“) jednostavno znači „udariti“ ili „udarac“ (izvorno, na jedro, od strane pobunjenih mornara). Poreklo te akcije je i u uverenju sindikalnih vođa i mislilaca da će radnici putem generalnog štrajka ostvariti društvenu revoluciju i svrgnuti vlasnike fabrika ili kapitala. Za Karla Marksa generalni štrajk je bio tek put za dostizanje „klasne svesti“, dok je anarhista Mihail Bakunjin insistirao da je u pitanju najbolje sredstvo za ukidanje kapitalizma i države. I što je dovelo do značajnih podela u Prvoj internacionali, a motiv generalnog štrajka je ostao važan u teoriji revolucionarnog sindikalizma.

A u praksi, generalni štrajkovi su bili – krvoprolića. Kako za časopis „Jakobinac“ ističe Aleks Gurevič, današnji pozivači na generalni štrajk neretko imaju veoma ležeran i „aktivistički“ stav prema istoriji. I krajnje su udaljeni od iskustava radničke klase. Masovni štrajkovi u Evropi i Americi su gotovo uvek rezultirali u nasilnoj represiji. Na primer, generalni štrajk u San Francisku 1934. je doveo do nezapamćenih sukoba, a Nacionalna garda je postavila mitraljeska gnezda i izvela tenkove za razbijanje štrajka (uz mnoge smrtne slučajeve). Štrajkovi u periodu 1919-1922, sa više od milion štrajkača u železnici i rudarstvu, proizveli su doslovne ratove i „Bitku za planinu Bler“ u Zapadnoj Virdžiniji (1921), kada se naoružani rudari sukobljavaju sa privatnim i državnim milicijama, kao i bombardovanjem od strane aviona koje su unajmili poslodavci.

Poginulo je na stotine rudara. U „masakru u Ladlou“ u Koloradu (1914), pripadnici Nacionalne garde postavili su mitraljez na voz i pucali na štrajkače i njihove porodice koje su živele u šatorima. Generalni štrajk u kojem učestvuje 1,7 miliona radnika bio je i u Velikoj Britaniji 1926, pa je takođe brutalno ugušen. Verovatno najveći generalni štrajk u istoriji dogodio se u maju 1968. u Francuskoj, sa 11 miliona radnika koji štrajkuju dve nedelje (dok studenti okupiraju ili blokiraju univerzitete), a predsednik Šarl de Gol beži u Nemačku. Raspisani su prevremeni izbori, i vlast se samo dodatno učvrstila. U maju 1968, Martin Luter King je napravio dogovor za generalni štrajk sa belim i crnim sindikalistima u Memfisu, i ubijen je mesec dana kasnije.

Što su štrajkovi remetilačkiji ili disruptivniji, to su opasniji po sve. Iako deluje da vlasti u Srbiji lupaju poput „Maksima“ po diviziji, najverovatnije neće isterati mitraljeze na prosvetne radnice i radnike koji hrabro organizuju štrajkove od ponedeljka. Države su vremenom olabavile spremnost da nasilno suzbiju radničke štrajkove – ponajpre zato što je došlo do opadanja radničke borbenosti. Uostalom, štrajkovi prosvetnih radnika bili su gotovo svakodnevna pojava tokom vlasti Slobodana Miloševića. I ne samo što nisu doveli do njegovog pada, već im ni zahtevi (za uvećanje mizernih plata) nisu bivali ispunjeni. Međutim, čak i kada nisu nasilni, štrajkovi jesu krajnje ozbiljna stvar za svaku vlast koja drži do sebe i do očuvanje iste. Često su grubo ugušeni, a ukoliko štrajkači ne budu fizički povređeni ili ubijeni, mogu izgubiti svoje poslove, pa i prijatelje i porodice. Jer uz točkove revolucije, pokreću se i mehanizmi i žrvnji represije.

I samo zato – oprezno sa generalnim štrajkom. Ako ćemo od ljudi tražiti da ne rizikuju samo gubitak posla, već i da se sukobe sa naoružanim aparatom sile, mora postojati dobra priprema, liderstvo i očigledna spremnost za masovne radničke akcije. Jeste dogorelo svima, a protesti i performansi su dojadili i bogu i narodu. Ali, uspešni generalni štrajk obično pristiže na samom kraju (režima). A policija, vojska i ostali žandari su najčešće veoma spremni da sprovode antiradničke i antištrajkačke zakone. Dok u našoj Republici i ne postoji način da prosvetni radnici sprovedu istinski štrajk bez kršenja tih zakona.

Militantnost radnika jeste opala u poređenju sa krajem 19. i početkom 20. veka, a sindikalno organizovanje se svodi na turšiju, Divčibare i poslovične polutke po „sindikalnim“ cenama. U prošlosti, radnici su tvrdo štrajkovali i borili se protiv države i vlasti, pa i zbog čvrstih i istorijski razvijenih kultura solidarnosti, tradicija borbenosti, dobro organizovanih sindikata, i bliskih veza sa ideologijom i vrednostima levice. Danas je želja za borbom protivu države relativno tanka, ne znamo kako se prema štrajku (prosvete, advokata ili umetnika) odnosi šire stanovništvo, i nema jasnih političkih organizacija koje bi predvodile generalni štrajk. A valjalo bi da postoji i jasan cilj štrajka, jer „dole Vučić“ ili generalno nezadovoljstvo nisu dovoljni.

Ili, da li je zaista tako? Ključni elementi svakog uspešnog generalnog štrajka su – masovnost i solidarnost. U ponedeljak je u štrajk stupila većina novosadskih osnovnih i srednjih škola. Solidarno i dirljivo, u njihovim dvorištima i fiskulturnim salama okupilo se veoma mnogo roditelja koji podržavaju štrajk učitelja i nastavnika svoje dece. Ako umemo da pročitamo ova slova ili tekst, zahvalimo našoj učiteljici na tome. Možda je vreme da je podržimo i sada u borbi za prosvetu i život vredan življenja?

U 21. stoleću, na hiljade prosvetnih radnika se danas organizuju po vajber grupama, deleći informacije i ideje. Štrajkovi ne predstavljaju nagle niti magične promene države i društva, ali oni jesu radikalizacija već postojećih obrazaca nezadovoljstva i otpora radnog naroda. Put do revolucije je dug i krivudav, kao i put do istinskog masovnog pokreta za društvene promene.

Ali, zahvaljujući studentima, i uprkos svim preprekama i istorijskim lekcijama – generalni štrajk je moguć.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.