“Brinula sam o nepokretnom mužu 20 godina, a onda…”: Danki je suprug na samrti izgovorio rečenicu koja ju je dotukla, nakon toga, više ništa nije bilo isto

Danka je jedna od onih žena o kojima se u komšiluku oduvek pričalo s divljenjem. Za nju se nikada nije čulo ništa loše, a svoju dobrotu dokazala je kada joj se suprug razboleo. Danka je odmah znala da nema šanse da svog muža odvede u dom za stare i nemoćne.

“Dok sam ja živa, on neće u dom”, govorila je.

Njihov brak trajao je više od četiri decenije. Prošli su kroz siromaštvo, odgajali decu, gradili kuću ciglu po ciglu. Bio je stub porodice, čovek na kojeg su se svi mogli osloniti. A onda ga je bolest polako počela oduzimati – prvo snagu u nogama, zatim samostalnost, a na kraju i dostojanstvo koje je on, nekada ponosan i nezavisan, teško podnosio.

Briga o nepokretnom čoveku težak je posao. Uz njega je Danka morala biti 24 sata dnevno, pelene je menjala više puta dnevno, hranila ga na slamčicu pasiranom hranom, a na svaka dva sata ga okretala kako ne bi dobio rane.

Najveći teret bio je na Dankinim leđima

Porodica je takođe pokušavala da pomogne. Deca su se smenjivala kad god su mogla, a unajmili su i medicinsku sestru koja je dolazila nekoliko puta nedeljno. Međutim, najveći teret ostao je na Dankinim leđima. Ona je bila ta koja se budila noću na svaki njegov uzdah. Prva je primećivala kada mu se zamuti vid ili se promeni disanje.

Kako su godine prolazile, bolest je napredovala. Sve manje je prepoznavao ljude oko sebe. Ponekad bi je gledao prazno, kao da je strankinja. To ju je bolelo više od fizičkog umora.

Slanje muža u dom bilo je ravno izdaji

Deca su Danki predlagala da muža smesti u dom, na šta bi ona govorila: “Šta će ljudi reći? Da sam ga ostavila tamo kao da nema nikoga svog? Da sam ga se odrekla?”.

U njenom svetu, slanje muža u dom bilo je ravno izdaji.

Poslednjih godinu dana bilo joj je najteže. Njen suprug bio je prikovan za krevet, nije mogao da sedi niti samostalno da jede. Danka je sve više gubila na težini, a sva pažnja bila je usmerena samo na bolesnog muža.

Poslednje reči

Jedne večeri, nekoliko dana pre njegove smrti, iznenada ju je pogledao jasnije nego inače.

“Danka, brinući se za mene, i ti ćeš se razboleti. Ako je meni data ova bolest, ne moraš mi svojom brigom izmamiti suze na oči. Ne moraš patiti sa mnom”, poručio joj je.

Te reči su Danku dotukle.

Kada je suprug preminuo, u kući je zavladala tišina kakvu nikada ranije nisu poznavali. Više nije bilo aparata, šuštanja pelena, više nije bilo buđenja noću – samo praznina.

Olakšanje

Danka je plakala, ali je istovremeno osećala nešto što ju je plašilo – olakšanje. Olakšanje što ni on ni ona više ne pate.

Ubrzo nakon njegove smrti i sama je počela da oboleva. Hronični umor, problemi sa pritiskom, bolovi u leđima. Ostatak života provela je obilazeći lekare, radeći testove i preglede. Čini se da joj je telo tek tada dozvolilo da pokaže koliko je iscrpljeno.

(Dnevno.hr)