Prošao je Mile i Košare, i Paštrik, i ceo rat na Kosovu. Dve i po decenije bio je specijalac elitne 72. brigade za specijalne operacije sada Vojske Srbije. U životu ga ništa nije zabolelo, za lekara nije znao. Ko od šale je išao na marševe od 50 km pod punom ratnom opremom, 60 sklekova za dva minuta za njega je bila sitnica. A skokovi padobranom – život!
A onda je na rutinskom sistematskom saznao da srce zapravo i nema! I da ako ga ne transplantira, može da se pozdravi sa svime – sinom, suprugom, životom… Ali sad novom životu kaže: “Dobro došao!”
Mile Antić u Klinici za kardiohirurgiju sa cimerom i lekarima Foto: Privatna Arhiva
Opušten i nasmejan glas dočekuje me s druge strane žice. Onaj južnjački. Nije Mile Antić izgubio naglasak rodnog Lebana, iako je davnih dana krenuo put vojne elite. Prošao je sve s jedinicom u koju je došao, kako kaže, kao klinac od 22 godine te 1995.
– Od početka do kraja rata bili smo na Kosovu, te ’98. i ’99. i na Košarama, i na Paštriku… Tog 17. i 18. aprila ’99. na Košarama bilo je dosta poginulih pripadnika moje jedinice. Nas 12-13 ostalo je da čuva položaj, nismo smeli da se povlačimo nazad. Uspeo sam da preživim, pobegao sam đavolu – Mile će, kome je teško da prepričava strahote tog pakla.
Još je u intenzivnoj nezi Klinike za kardiohirurgiju UKC Srbije, čiji je jubilarni, 60. pacijent kome su transplantirali srce.
– Nijednu tegobu, nijedan zdravstveni problem u životu nisam imao. Neposredno pre nego što sam otišao na taj redovni sistematski na fizičkoj proveri čista petica! Uradio sam 60 sklekova za dva minuta, 60 trbušnjaka, zgibovi, skok udalj, penjanje uz konopac, sve jedan kroz jedan. Uopšte se nisam umarao, čak sam išao na marševe po 50-60 km sa opremom.
Zoran Berić Foto: Privatna Arhiva
Zoran Berić iz Šida
Treća sreća, sada ide kući
Mile će uskoro cimera iz boksa intenzivne nege ispratiti kući, vreme je da Zoran Berić ide u svoj Šid, supruzi i ćerkama.
– Držalo se srce na 34% kapaciteta sve do jula prošle godine, kad je naglo počeo da opada na 30, pa na 15, 13, da bi mi, kad sam stavljen na listu za transplantaciju, radilo samo 10%. Bilo je to 2. marta. Imao sam sreće, gotovo odmah je usledio poziv. Najpre nismo verovali da postoji donor. A onda, kad sam došao, porodica ne pristaje na doniranje organa i moram da se vratim. Tako je bilo dva puta. Mislio sam da neću dočekati srce – priča nam Zoran, koji ima svega 50 godina, a već 12 je u invalidskoj penziji.
Ipak, došao je njegov dan – 20. mart!
– Treća sreća! Hvala puno porodici donora, dobio sam novi život.
Međutim, EKG na sistematskom juna 2020. ne valja. Ne potresa ga to, misli da je samo zato što nije dobro spavao. Ali mora na VMA.
– Tu je klupko počelo da se odmotava. Ni doktori nisu mogli da veruju da mi srce radi samo 10%! Doktorka kaže da je toliko slabo da je čudo što sam uopšte živ! Pitala jesam li imao nekada srčani udar, bolove u grudima… Nikad nikakav bol nisam osetio, svaki dan sam trčao po četiri-pet kilometara. A onda je rekla: “Vaše srce je zrelo za transplantaciju.”
Šok! Ugrađuju mu defibrilator, da ga vrati u život u slučaju da srce stane. Šaka lekova svaki dan i sa 47 godina odlazi u invalidsku penziju.
Ali ne veruje još Mile da je za transplantaciju. Kaže sam sebi: “Nema ništa od toga!” Šalju ga u Klinički kod dr Emilije Nestorović, načelnice Centra za transplantaciju srca i mehaničku potporu srcu pri Klinici za kardiohirurgiju UKCS.
– Mislio sam da će mi doktorica Emilija reći da sam zdrav, jer funkcionišem, veseo sam, mogu da trčim. Međutim, kad je uradila ultrazvuk srca, kaže: “Stavljamo te na listu za transplantaciju.” E, tad mi se sveća ugasila. Mesec dana nisam znao gde se nalazim.
Mile Antić kao specijalac Foto: Privatna Arhiva
Ne veruje ni on, ni porodica, ni jedinica. Niko živi! Zdrav i prav, kakav se činio, sad je na ivici života i smrti! I na sve to korona u punom zamahu. O transplantacijama u Srbiji ni govora nema.
– Pomislio sam: “Ako je došlo vreme da mrem, umreću”. Pomirio sam se s tim.
Izgurao je celih pet godina a da životnog poziva nije bilo.
– Legnem svako veče i pomislim da se neću probuditi. Imao sam neki osećaj da ovaj poslednji Božić neću ni dočekati.
A onda krajem marta zazvoni telefon:
– Bio sam kod drugara, pekli smo rakiju, kad doktorica Emilija – imaju potencijalnog donora. Nije mi bilo dobro, nisam spavao celu noć. Strah. Odem. Ali sam pomišljao i da odustanem i vratim se kući. Kad sam razmislio, shvatam da sam u sigurnim rukama i da mi je to jedini izlaz. Urade mi pripreme, ali rodbina preminulog ne daje saglasnost za doniranje organa. Reko, propade mi poslednja šansa u životu.
Ali sudbina je ipak mislila na njega.
– I nakon sedam do deset dana opet zove doktorica: “Mile, imamo donora.” Bio je 5. april, subota. Dolazim u Klinički, sve pripreme i u nedelju u pola deset ujutru već sam bio na operacionom stolu. Izvukao sam se u poslednjem momentu. I probudio sam se kao da sam se ponovo rodio. Neizmerno hvala porodici donora i celom lekarskom timu, sestrama – smeje se Mile.
Sve je sad drugačije. Sad ozbiljno planira. Iako je još u bolničkoj postelji. Iz koje šalje i slike, sa cimerom, doktorkom Emilijom, dr Sašom Kačarom, koji ga je operisao, ali i slike iz svoje jedinice…
– Dogodine ću da izvedem svoj jubilarni, 90. skok! Da li ću morati u tandemu ili ću ipak moći samostalni, videćemo šta će lekari reći. Imam novo srce, nov sam čovek i sigurno skačem!
