Tako na jednom mestu Prijatelj piše: „A Basari bih savetovao da bude koristan, umesto da iz pozicije režimskog Kurira pljucka po opoziciji i tako intelektualno brani neutralnu Srbiju u kojoj su svi isti. Neka ponovo piše o ideji ustavotvorne skupštine, ali da je ne predstavlja kao nedostižni ideal, kao što to već dugo čini.“
Imam stanovite primedbe na prijateljske savete. Pre svega, moja neznatnost je „pljuckala“ (i pljuckaće) na opoziciju i „iz pozicije“ antirežimskog Danasa – što, uostalom, intenzivno čine i prijateljevi favoriti, studenti – i to iz nekoliko (jakih) razloga, od kojih je prvi uredno odštampan ispod kolumne i koji kaže da „stavovi autora nisu nužno stavovi redakcije“ – što podrazumeva da ni stavovi redakcije nisu stavovi autora.
Upravo zbog toga što se stavovi ovog autora nisu poklapali sa stavovima redakcije Danasa, Famozno se preselilo u Kurir u kome gorepotpisani ni za „i“ nije odstupio od kulturoloških političkih i poetičkih pogleda koje decenijama zastupa i koji su dobro poznati i domaćoj javnosti i vrapcima. Ostali razlozi mog „pljuckanja“ po opoziciji odavno su poznati i vrapcima i javnosti, sledstveno ćemo preći na „meritum“ drugog prijateljskog saveta da „ponovo pišem o ideji ustavotvorne skupštine, ali da je ne predstavljam kao nedostižni ideal, kao što to već dugo činim“.
Ne znam da li studentski Prijatelj misli da bi, ako bih ja svaki dan pisao o ustavotvornoj skupštini – za koju i dalje mislim da je jedini način razrešenja vekovnog odlaganja krize i izlaska iz društvenog ćorsokaka – to rezultiralo raspisivanjem izbora za ustavotvornu skupštinu, ali znam da nikad nisam napisao da je ustavotvorna skupština „nedostižan cilj“. Ali jesam pisao da niko na ovdašnoj političkoj sceni i ne pomišlja na ustavotvornu skupštinu, što samo znači da je ustavotvorna skupština dostižna, ali da niko ne želi da je dostigne, kao što su i sva ostala vrata za izlazak iz slepe ulice širom otvorena, samo niko ne pomišlja da izađe.
Mnogo veći efekat od mojih famoznih pisanija bio bi postignut da je 15. marta kritična masa ljudi okupljenih pred Kozačkom skupštinom izašla s jednodušnim zahtevom: „Hoćemo ustavotvornu skupštinu!“ Ne bi, naravno, izbori za ustavotvornu skupština bili raspisani sutradan, ali bi bio započet proces „ustavotvorizacije“, da prostite na izrazu. Umesto toga, nekoliko meseci kasnije nešto manja kritična masa okupljena na Vidovdanskom panađuru s dužnom je pažnjom slušala ljotićevske prdnjave i palamudnjave Mila Lompara. Bujrum, šta drugo reći.
Ne znam da li se Prijatelj seća, ali neposredno posle 5. oktobra je ideja o raspisivanju izbora za ustavotvornu skupštinu bila puštena u opticaj, bila je napravljena čak i izborna komisija (i potkomisije). I šta onda? Onda su „patriotske snage“ stupile na scenu i stopirale stvar. Prekardaših. Nastavak mini-serijala utuka na prijateljski utuk u sutrašnjem broju.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
