Glavni junak naših današnjih kolumni posvećenih istoriji dobrobiti pojedinaca u Srba, knez (potom kralj) Milan Obrenović – unuk knjaževog brata Jevrema, koji je seo na srpski presto – umal’, grešna mi duša, ne napisah „prestonu električnu stolicu“ – nakon što su složna braća ubila kneževog sina Mihaila – otišao je i korak dalje i doneo zakon saglasno kome se seljaku radi otplate duga (naročito prema privatnim zelenašima i poveriocima) nije smela zapleniti kuća, okućnica, određen broj lanaca zemlje (minimum neophodan za preživljavanje porodice), kao i osnovno blago za rad i ishranu, par volova (ili konja), krava i osnovne poljoprivredne alatke.
Kao što iz napred citiranog vidimo, srpski tirjani (od kojih neki i nisu bili neki naročiti tirjani) u XIX veku su i te kako brinuli o ličnoj dobrobiti pojedinaca/podanika i to više, obuhvatnije i zakonski potkrepljenije nego mnoge onovremene starije i razvijenije države.
Onovremeni kneževi iz dinastije Obrenovića pravili su sledeću računicu s krčmarem: „Ako se ne dozvoli da seljaci – preko devedeset odsto tadašnje populacije – bankrotiraju, onda ni država neće moći da bankrotira.“
Nije, međutim, trebalo dugo čekati da se pojavi ekipa srbske složne braće poglavito cincarskog porekla – otuda „cincarsko-kalburska čaršija“ – koja će od majskog prevrata 1903. do današnjih dana praviti račune bez krčmara. Bila je to interesna zajednica šatroidealista za koju se osnovano (mada uzaludno) sumnja(lo) da je bila politička pozadina atentata na knjaza Mihaila Obrenovića, ekipa kojoj – kako ćemo verovatno videti u nekoj od naših sledećih kolumni – nikako nije odgovaralo da se seljacima zbog duga ne može oduzeti i crno ispod nokta.
To je prosta logika kapitalizma (koji je polovinom XIX veka došao i u Srbiju): mešetarska manjina može se enormno obogatiti samo ako preostala većina osiromaši do gole kože.
Rađanje cincarsko-kalburske čaršije je maestralno (i s neskrivenim simpatijama) opisao Borislav Pekić u najboljim delovima epopeje „Zlatno runo“. Vidimo na stranicama „Zlatnog runa“ kako novokapitalistički dedovi i očevi zgrću pare, a kako njihovi sinovi i unuci, zaluđeni poznim romantizmom – istina iz najboljih namera iz kojih je i Peki pisao „Zlatno runo“ – proizvode opijum za narod, tj. još vladajući narativ da je moguće (da je čak sveta obaveza) najpre se pobrinuti za dobrobit velike (i što veće) države Srbije, pa tek onda – „kad zaokružimo životni prostor“, što reko Ćosić – poraditi na dobrobiti svakog pojedinačnog državljanina.
Ta računica jeste bila bez krčmara, što ne znači da se krčmari nisu obogatili. A kako – o tome se obavestite u ponedeljak, jer će naša vikend-kolumna biti posvećena izbornim aktuelnostima.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
