Prijatelj Studenta u (valjda) trećem utuku na nekoliko mojih utuka, a ja Prijatelju na to kažem da se uopšte ne razlikujemo u „stavovima“, ako pod „stavovi“ misli na principe i tehnike uređenja društva, države.
Ono što Prijatelja i moju neznatnost razlikuje jeste moja skeptičnost prema trasiranju nepodnošljivo lakih političkih puteva ka rasplitanju vekovnih mrtvouzica i rešavanju problema s vremenom nagomilanih do ivice nerešivosti.
Ako je Prijatelj Studenta mlađi trideset godina nego ja – što verovatno jeste – skrenuću mu pažnju da pre trideset godina nije bilo nikakvih razlika ni u stavovim, ni u političkoj metodologiji između njega i mene. Moja je neznatnost, štaviše, pre trideset godina bila lakomislenija i uverenija nego Prijatelj sada da će posle Miloševićevog strmopizda stvari krenuti kao po loju, što uopšte nije bio slučaj.
Naprotiv. Posle Đinđićevog streljanja i decembarskih izbora kojim je državni udar (na kvarno) legitimisan, stvari su brzo vraćene na fabrička podešavanja. Budući da – Đindićevom zaslugom – više nije bilo sankcija, da je bilo benzina, brašna i zejtina, povratak na fabrička podešavanja s „građanskim likom“ malo je kome zasmetao.
Ako ne računamo protestacije SPS i SRS, ni jednih jedinih „građanskih“ protesta protiv pučističke hunte Koštunica-Tadić (i obratno) i njihovih udruženih cincarsko-kaluburskih projekta klerikalizacije, opstrukcije suđenja za atentat na Đinđića i demoliranja Beograda – da pomenem samo neke – nije bilo.
Lakomislenost moje neznatnosti tokom devedesetih može se (donekle) opravdati odsustvom političkog iskustva i neposedovanjem kristalne kugle u kojoj je mogla videti budući razvoj situacije. Za lakomislenost generacije koja ima to iskustvo i koja je videla (videla je moj qwrz, ali je imala priliku) šta se sve događalo takođe ima opravdanja, ali nema nade dok ne okrenu ćurak naopako.
Neukusno je napisati sledeće prijateljske redove: „ (…) život mogo više (nego Đinđić) rizikuje onaj ko na ulici prkosi ćaci huliganima. Trpi pretnje i pritom štrajkuje glađu. Uz napomenu da u Beogradu život rizikuje svako ko prelazi ulicu, čak i na zeleno za pešake, protiv Dijane Hrke se nije vodila višemesečna kampanja satanizacije – u kojoj su učestvovali i mnogi sadašnji Vučićevi protivnici (od kojih su neki kao advokati branili Đindićeve ubice) – niti je Vučić u svom kabinetu napravio štab za ubistvo Dijane Hrke, kao što je to od svog kabineta – u kome su se, manje-više javno, sastajali organizatori i izvršioci streljanja – napravio Vrhovni Sarmojed.
Šta je pisac hteo da kaže kad je napred napisao „nema nade dok ne okrenu ćurak“. Evo šta: Okrenuti ćurak naopako, to znači setiti se Đinđićeve rečenice: „To što smo stradali, ne znači da smo u pravu“ – i prestati sa očekivanjima da će duh plačipičkarenja i gubitništva doneti pobedu na naučnofantastičnim „građanskim izborima“, o kojima ćemo u sutrašnjem pismu.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
