Što bi neki od autorskih timova možda i učinili kad bi im dozvolio producent, RTS, koji je bio glavni dispečer „zvanične pičvajz-verzije“.
Vratimo se mi na „Tvrđavu“. Glavni (i najbolji) narativni tok serije Romeo-Julija, ljubav Srbina Luke i Hrvatice Darije, i prateće peripetije solidno drže na okupu epizode beznadežno istrgnute iz konteksta. Rat u seriji počinje nekako zajebantski, kao iz vedra neba, u Knin dolazi misterizoni „komandant“, hibrid Legije, Zvezdana Jovanovića i Kapetana Dragana, koga igra odlični Miodrag Radonjić, koji ne snosi nikakvu odgovornost za ad hok ratne operacije i moronske dramske situacije u koje ga povremeno dovodi scenario.
„Komandant“ momentalno počinje da obučava „specijalce“ – na RTS iz devedesetih poznate kao „knindže“ – lokalnu mlađariju po brojnosti sličnu pešadijskom vodu, koji, povremeno pojačan nekolicinom statista, „glume“ vojsku Srpske Krajine. Tu je, naravno, i JNA, predstavljena jednim „pukovnikom“ bez vojske, veoma grotesknim likom, koji bi bio pravi bingo da je serija pravljena u (najprimerenijem) grotesknom modu, što, naravno, nije bila, niti će ikada biti.
U Kninu je svako malo i naslovni Dilpara – za koga se da naslutiti da je otud i rodom – u svojstvu koordinatora između Knina, Sredoja i „Šefa“. O tome šta „Šef“ hoće sa Kninom, šta Sredoje radi sa tim što „Šef“ ne zna šta hoće i kako Dilpara sve to koordinira, o tome nam serija ne govori mnogo – a kad ponekad stisne muda i nešto kaže, to bude luk i voda – to, međutim, seriji mora biti oprošteno jer ni stvarni „Šef“, ni stvarni Sredoje, ni stvarne Dilpare nisu znali šta da rade sa Kninom, mada su i te kako dobro znali kako da se obogate na Kninu.
U tom smislu i „Tvrđavin“ autorski tim dobro zna šta radi u (većinskim) fikcionalnim situacijama – serija je, uprkos zamerkama, gledljiva – ali čim se radnja preseli na neprijateljsko tle stvarnih događaja, stvar počinje da „gubi struju“, da trokira i da se pretvara – hajde da se i ja malo proserem – u neuverljivu fikcionalizaciju bivše faktualnosti.
Stvar sa beogradskim eksterijerima stoji dibidus suprotno. Vrlo je to uverljivo. Ulični Beograd iz devedesetih verno je rekonstruisan, sa sve hobsovskim pravilima preživljavanja, uličnim dilovanjem deviza, benzina i cigara. Da bi se, kad se radnja po sili nužde preseli u beogradske vladajuće enterijere, sve ponovo vratilo u nebulozna smandrljavanja lošeg montipajtonovskog tipa, ili – bolje poređenje – tipa kako mali Mikica zamišlja slatki i prljavi život elitnih udbaša.
Dilpara – čiji je raskošni enterijer često u kadru – toliko je moćan da, kad hoće da pomogne Luki, sinu svog prijatelja, penzionisanog milicajca Nikice, očas posla mu nađe posao vozača švercerskog kamiona na liniji Beograd-Knin. Nastavak u sutrašnjem broju.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
