– znao je da kaže Lordanu na podnevnim sedeljkama u kafiću „Galerija“ – strateški smeštenom tik iza dupeta SANU – da će onoga dana kad bude prikazan – što je u to vreme bila podaleka budućnost – „Zlatni rez“ izazvati podjednako snažan amok i u redovima hrvatskih i u redovima srbskih kulturnih mainstream političkih elita.
Filip je (osnovano) predviđao da će srbske kulturnopolitičke elite biti zdravo nezadovoljne što u filmu na najzverskiji zamislivi način neće biti zaklano svih zvaničnih 750.000 Srba – što je, kako veli ono NSPM-ovo piskaralo, „suprotno srpskim kulturnim i nacionalnim interesima – a da će hrvatske kulturne i političke elite pasti u ljuti amok zato što je Zafranović uopšte snimio film o Jasenovcu i što – ako ga je već snimio – u filmu nije zaklano maksimum 17 Srba. I to nehotice.
Sve je to, naravno, znao i Lordan. Ali on je to oduvek znao. Nisu njegovi filmovi – od kojih je znatan broj posvećen mračnoj temi endehazijskih zločina – bili rado viđeni u redovima srbskih i hrvatskih kulturnih i političkih elita ni u vreme (zvanično) antifašističkog samoupravnog socijalizma. Kad je nedugo potom samoupravni socijalizam prdnuo u čabar – i kad su na razvalinama (već same po sebi razvaljene SFRJ) nikle neovisne banana-državice – Lordan je zbog minulog antiustaškog rada u Hrvatskoj postao persona toliko non grata da je morao da potraži utočište u Pragu.
Iz Praga je došao u Beograd, što me je podsetilo na mnogo bolja beogradska vremena, kada su u Beogradu utočište pronalazili brojni pisci i intelektualci koji su bili progonjeni u matičnim republikama, među koje ne uračunavam bosanske pjesnike i intelektualce koje je Ćosić „preko veze“ dovodio u Beograd da mu zanose nacionalna muda, što su pomenuti udarnički i činili sve dok na kraju Beograd nisu pretvorili u dvomilionske Zavidoviće. (Ništa lično protiv Zavidovića, samo im nije mesto u Beogradu.)
I moja neznatnost je pretpostavljala da će „Zlatni rez“ podići mnogo srpskohrvatske prašine, ali mimo običaja nije bila toliko dalekovida – ili je propustila da baci pogled na kristalnu kuglu – pa da predvidi da će i tzv. bolja Srbija početi da osipa drvlje i kamenje na Zafranovića zbog toga što je prihvatio Visoko Finansiranje, bez koga – kako onomad rekoh – nijedan srpski film ne može biti snimljen, uključujući i filmove najgrlatijih Zafranovićevih kritičara i optuživača za izdaju (već nečeg).
Čim pogledam „Zlatni rez 42“, napisaću recenziju iz takozvane prve ruke, zasad, na osnovu raspoloživih (pozitivnih) kritika (kojih ima podosta) i mišljenja osoba do čijeg mišljenja držim, držim da je Lordan izneverio euromahalska očekivanja – što je malo čudno jer se već godinama zna ko su Visoki Finansijeri – ali da nije izneverio umetnost. Što je najbitnije. Još je bitnije što jalovi pokušaj prosipanja bebe s „prljavim“ parama nije uspeo.
