(raznih, praktično svih boja) – nisam gledao, iako sam pre izvesnog vremena imao priliku da ga pogledam na nekoj internoj projekciji, ali ga – iz razloga za koje sam uredno podastro lekarsko opravdanje – tada nisam pogledao. Nisam ga pogledao ni na otvaranju Festa, ne zato što sam bojkotovao Fest, nego zato što nikad u životu nisam išao na otvaranja Festova, Bitefa, Bemusa i Sabora trubača u Guči.
Lordanov film ću pogledati čim distributeri blagoizvole uturiti „Zlatni rez“ na repertoare beogradskih bioskopa, a nije mi baš najjasnije zašto oklevaju da to učine. Možda zbog dužine filma – četiri sata i devet minuta – a možda i zbog drugih razloga. Ne znam. Njih pitajte.
Oni koji su stisnuli muda, stavili glavu u torbu, otišli na otvaranje Festa i pogledali „Zlatni rez ‘42“ – mislim na one do čijeg mišljenja držim – svi do jednog su saglasni u „oceni“ da je „Zlatni rez“ veliki film, moćno umetničko delo, a istog je mišljenja i Slobodan Vujanović, filmski kritičar „Velikih priča“, u čiji sud bezrezervno verujem, koji je napisao da je Zlatni rez „veliki istorijski film“.
Sve što je veliko mana je u očima sitnih, parohijalnih dušica (nije pogrešno ni napisati „guzica“). Otuda je bilo predvidivo da će premijerno prikazivanje „Zlatnog reza ‘42“, čija su mračna tema ustaški zločini koje Lordan opsesivno problematizuje i u svojim ranijim filmovima – zbog kojih je imao grdnih neprilika u rodnoj Hrvatskoj – izazvati amok jačine 10 stepeni Vukadinovićeve skale u redovima hrvatskih domoljuba, kao što je isto tako bilo predvidivo – iako dibidus apsurdno – da će zbog projekcije „Zlatnog reza“ u amok zapasti neki ovdašnji ugledni sineasti i čeljad iz boljih beogradskih kuća.
Razlog: Lordanov film su finansijski potpomogli Republika Srbija i Republika Srpska – iliti u čistunačkoj optici: Vučić i Dodik – što je bio dovoljan razlog da se Zlatni rez proglasi za „trejf“. Ako se pitate šta je „trejf“, to je suprotno od „košer“. Znači: fuj, nedodirljivo.
Da ponovim: svi koji su gledali film (mislim na one do čijeg mišljenja držim) – uključujući Vujanovića – kažu da u „Zlatnom rezu“ nema nikakvih propagandno-političkih momenata, nikavih resantimanskih natruha, da se Zlatni ne može upotrebiti ni za šta drugo osim da bude pogledan, iako – kažu oni koji su gledali – ono što se vidi nije uvek prijatno za gledanje.
Prava umetnost upravo to i treba da radi: dakle da umetničkim sredstvima saopštava neprijatne istine i da zabada prste u ljute (nezaceljene) rane.
Avaj. Po ko zna koji put je postignuto uzorno nacionalno jedinstvo između građanske i zaumne Srbije, umalo, grešna mi duša, ne napisah između hepatitisa A i hepatitisa B. Na portalu NSPM, koji uređuje Đole Vukadinović – po kome je nazvana paničarska skala – pojavila se kritika određenog Danijela Simića, koji je već u naslovu napisao sve što je umeo da kaže, citiram: „Zafranovićev film ima svega – samo nema srpskog kulturnog i nacionalnog interesa“.
Nastavak u sutrašnjem broju.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
