(FOTO, VIDEO) “Ovde piju rakiju od ranog jutra, a žene i zimi nose štikle?!”: Simpatična Kolumbijka zavolela Srbina, sada žive u Smederevskoj Palanci i priznaje: “Ovo sam tražila”

“Kada sam bila mala, stalno sam govorila da želim porodicu, veliku kuću, dvorište i pse. Sada, kada pogledam svoj život u Smederevskoj Palanci, shvatam da zapravo živim sve ono što sam tada zamišljala”, kaže Kolumbijka Danijela Masijas za “Blic”, govoreći o Srbiji mirno i blisko, onako kako ljudi govore o mestu u kojem su se, daleko od svega poznatog, konačno osetili svojim.

Danijela nam je, na još uvek nesigurnom srpskom i uz pažljivo biranje padeža, pričala o svojoj prvoj zimi u Smederevskoj Palanci i uz najširi osmeh objašnjavala kako je upravo u Srbiji prvi put naučila šta znači sedeti satima za stolom sa ljudima koji ti nisu nikakav rod, a već te vole i prihvataju te kao da su ti najbliža porodica.

Kada je prvi put došla ovde, međutim, nije znala gotovo ništa o zemlji u koju stiže. Znala je samo svog Davida.

Kolumbija, Amerika, Malta, pa Smederevska Palanka

Pre Srbije postojala je Kolumbija, pa Amerika, pa Malta. U Kolumbiji je završila fakultet i živela, kako sama kaže, bezbrižnim životom. Roditelji su joj plaćali školovanje, studirala je poslovnu administraciju, a njena najveća obaveza bila je da uči i razmišlja o tome čime će se jednog dana baviti.

Ipak, vrlo rano je shvatila da u Kolumbiji mladima često nedostaje ono najvažnije – osećaj da mogu da planiraju život bez stalnog razmišljanja o tome da li će imati dovoljno prilika da napreduju i žive onako kako žele.

Nije mogla da zamisli sebe u životu koji bi ostao potpuno isti, pa je posle fakulteta prvo otišla u Ameriku, zatim na Maltu, gde je polako počela da se navikava na život u pokretu, nove jezike, česte rastanke i osećaj da joj se život stalno nalazi negde između više adresa i jednog velikog kofera.

Na Malti je upoznala Davida u noćnom klubu u kojem su oboje radili.

– On je radio kao obezbeđenje, a ja kao hostesa u jednom od najboljih noćnih klubova na Malti. Počeli smo da se zbližavamo, ja sam njega učila španski, on mene prve srpske reči. Tada nisam znala gotovo ništa o Srbiji, a danas mislim da je to bila moja greška, jer Srbija ima mnogo istorije i kulture – priča Danijela.

Na Malti je živela oko devet meseci. Planirala je povratak u Ameriku, gde su joj živeli prijatelji, dok je David morao da se vrati u Srbiju zbog porodične firme.

– Rekao mi je: “Hajde da probamo”. Za mene je to bila nova zemlja i novo iskustvo, a pošto sam već dosta putovala, rekla sam sebi – “Zašto da ne?”.

U tom trenutku među njima je već postojalo nešto, iako Danijela kroz smeh objašnjava da se ljubav u Kolumbiji i Evropi ne doživljava isto.

– Kod nas moraš direktno da pitaš devojku da li želi da bude sa tobom. Ovde, ako se već viđate i stalno čujete, ljudi smatraju da ste par – kaže ona.

Pre dolaska u Srbiju otišla je na kratko putovanje po Francuskoj, a David joj je tada rekao da dobro razmisli da li zaista želi da krene sa njim. Kada se vratila na Maltu, odgovor je već znala.

– Rekla sam mu: “Hajde da vidimo kakva je Srbija”. I tako je sve počelo.

“Hladno, hladno, mnogo hladno”

David je morao da se vrati kući zbog preuzimanja rukovođenja porodičnom firmom, a Danijela je tada mogla da ode bilo gde. Amerika joj je već bila poznata, na Malti je imala život koji je sama izgradila, porodica ju je čekala u Kolumbiji. Umesto svega toga, kupila je kartu za Srbiju.

U Srbiju je stigla u novembru i narednih nekoliko meseci, kako sama kaže, samo ponavljala: “Hladno, hladno, mnogo hladno”.

– Kada sam upoznala Davidovog oca, bio je malo uplašen i stalno me je pitao šta moji roditelji misle o svemu, o tome zašto sam došla ovde i da li se plaše da li su Davidovi možda loši ljudi. Rekla sam mu da mi roditelji mnogo veruju i da sam sama donela tu odluku, a onda sam se našalila i rekla: “Ako ćete mi nauditi, molim vas recite mi odmah”. On je bio general u ratu i zaista je čovek koji deluje veoma ozbiljno i sigurno u sebe, ali sam brzo shvatila da se zapravo plašio za mene. Svaki put kada bismo razgovarali pitao bi me kako su mi roditelji i da li je kod njih sve u redu.

Ove godine mesiće slavski kolač

Kaže da je još kao dete zamišljala život u kući sa dvorištem i psima, samo što tada sigurno nije mogla da pretpostavi da će se ta slika jednog dana nalaziti u malom gradu u Srbiji.

Danas živi sa Davidom u kući sa velikim dvorištem, imaju dva psa – buldoga i maltezera i život koji njoj deluje veoma blisko onome što je nekada zamišljala dok je bila mala devojčica u Kolumbiji.

Mnogo govori i o običajima koje je vremenom zavolela. Slava joj je, recimo, bila potpuno novo iskustvo. Način na koji porodica priprema kuću, okuplja ljude i čuva tradiciju ostavio je veliki utisak na nju.

U Kolumbiji su verski praznici više vezani za crkvu, dok je ovde prvi put videla koliko običaji žive unutar same porodice. Posebno joj je zanimljivo što se iste stvari ponavljaju iz godine u godinu i što mlađe generacije nastavljaju ono što su radili roditelji i bake i deke.

Posebno joj je, kaže, važna slava, Aranđelovdan, koju Davidova porodica obeležava 21. novembra, pa se kroz smeh pohvalila da i na poslu tada dobija slobodan dan.

– Mnogo mi se sviđa sve što pripremate za slavu, posebno kolač. Nisam još naučila da ga pravim, ali hoću, možda već ove godine.

U njenim pričama o Srbiji posebno mesto zauzimaju ljudi. Mnogo više pamti način na koji su je prihvatili Davidov otac, Davidovi prijatelji, njihove porodice, komšije, svi ti ljudi koji su je odmah uvukli u svoje živote kao da je oduvek bila tu. Posebno je fascinira to koliko su ovde prijateljstva trajna i koliko ljudi jedni drugima ostaju važni godinama.

“Ljudi piju rakiju od ranog jutra, žene i zimi nose štikle, a svi u Palanci bulje u mene”

Smeje se dok priča o tome kako je dugo pokušavala da razume zašto ljudi piju rakiju rano ujutru, zašto svi puše u kafanama i kako je moguće da žene po snegu hodaju u štiklama. Kaže da su joj mnoge stvari bile čudne, ali nikada dovoljno čudne da bi poželela da ode.

– Ljudi me ovde stalno gledaju, bulje, ali mislim da je to zbog toga što sam drugačija, zbog moje boje kože i što odmah primete da nisam odavde. Često me pitaju da li sam sa Filipina, a kada im kažem da sam iz Kolumbije, tek onda budu u šoku, ali onom lepom. Uvek krenu da se smeju i pitaju kako je moguće da je jedna Kolumbijka završila baš u Srbiji.

Danas, nekoliko godina kasnije, Danijela kroz smeh priznaje da joj padeži i dalje prave problem, da se na srpske zime verovatno nikada neće potpuno navići i da joj još nije sasvim jasno kako rakija može da bude deo jutarnjeg dočeka gostiju, ali i dalje sa istim oduševljenjem za mnoge stvari u Srbiji kaže da su za nju bile pravi “šok”, razvlačeći tu reč na svoj simpatični način svaki put kada se iznova seti nečega što ju je ovde iznenadilo, ali i “kupilo”.

“Ako zavoliš jezik, onda polako počneš da voliš i sve ostalo”, zaključuje Danijela dok objašnjava šta bi poručila ljudima koji zbog ljubavi odluče da odu daleko od kuće.

Kod nje je upravo kroz jezik sve počelo, od prvih nespretnih rečenica i mešanja srpskog, engleskog i španskog, do trenutka kada su joj običaji, ljudi i svakodnevica postali bliski. Negde između slava, dugih ručkova, života u malom gradu i kuće sa velikim dvorištem, Srbija je prestala da bude mesto u koje je došla zbog nekoga i postala mesto gde njen život zaista i pripada.