Lionel Mesi i Hari Kejn Foto: Gemini
Bilo je to leto 1986. godine, kada sam, kao klinac na letnjem raspustu, nestrpljivo brojao dane do svog desetog rođendana. Leto kao stvoreno za bezbrižnost, ali moje je bilo obojeno magijom ekrana. Sećam se te junske večeri kao da je juče bilo – sat kuca osam uveče, napolju polako pada mrak, vredne komšinice na kraju napornog dana brčkaju noge u lavoru čitajući “vikend romane”, a ja sedim ispred „EI Niš“ televizora, onog teškog, drvenog gorostasa, koji je brujao kao bager i grejao celu sobu…
Dok je u dalekom Meksiko sitiju pržilo podnevno mundijalsko sunce, kod nas u Jugoslaviji počinjao je udarni večernji termin, idealan za istoriju i prepoznatljive šumove iz zvučnika. Na televizoru je, pod obavezno, stajao babin ručno vezeni milje, a na njemu, kao neki čuvar legendi, presijavala se masivna vaza “Kristala” iz Zaječara. Bez cveta, molim lepo…
Foto-galerija 13 Fotografije
U našem stanu, ja sam bio daljinski upravljač. Nije bilo dugmića, nije bilo kablovske, samo ja – „menjač kanala“ po potrebi ukućana. Ali, te večeri, bio sam gospodar frekvencije – samo za sebe.
Čitav svet se smanjio na tu kutiju, na taj meč. Bilo je to vreme kada je fudbal prestao da bude samo igra i postao mitologija. Meksiko siti je 22. juna 1986. pulsirao od tenzije, koja je gušila. Nije to bio običan fudbal, bila je to sportska osveta za rane iz Foklandskog rata, ispisana prljavim kramponima na travi „Asteke“.
Dok se danas, četiri decenije kasnije, fudbalski svet iznova pita šta donosi novi sudar Argentine i Engleske, gde Mesijeva levica crta putanju poput čarobnog štapića, a Hari Kejn pokušava da pronađe magičnu formulu za engleske snove, sećanje neminovno vraća u prošlost. Tamo gde je vazduh bio težak od vlage i gorčine, tamo gde je jedan čovek odlučio da postane besmrtan pred očima jednog desetogodišnjaka na Dorćolu.
Dresovi sa pijace: Kada su „Gaučosi“ postali gerilci
Priča o onom čuvenom plavom dresu nije marketinška bajka, već surova istina. Selektor Argentine, Karlos Biljardo, paranoičan i pedantan do granice ludila, shvatio je da će debeli pamučni dresovi u kojima su igrali, biti njihova smrtna presuda na 40 stepeni meksičkog podneva.
Satima pred meč, dok su Englezi mirno doručkovali i pili čaj “English breakfast”, Argentinci su poslali ekonoma Rubena Močela na lokalnu pijacu Tepito. Kupio je 38 običnih, plavih majica. Bile su to najjeftinije moguće krpice. U hotelskoj sobi, Biljardovi pomoćnici su ručno prišivali grbove, dok su brojevi, beli i sjajni, lepljeni na leđima. Maradona je uzeo jedan, pogledao se u ogledalo i rekao „U ovome ćemo ih pobediti.“ Nije znao da će baš taj dres, krpljen na brzinu, postati najskuplja relikvija u istoriji sporta.
Božja ruka iliti trenutak kada je fudbal postao religija
Englezi su na teren izašli kao lordovi, disciplinovani i hladni, verujući u red i pravdu. Stasiti golman, Piter Šilton, bio je bedem. A onda, 51. minut. Dijego, taj mali čovek sa srcem lavljeg kralja, vinuo se u vazduh. Nije to bio skok, to je bio let anđela koji je izgubio krila! Udarac rukom, skriveni pokret, trenutak genijalne prevare koju sam ja, prilepljen uz „EI Niš“ ispod onog miljea, doživeo kao čudo. Priznajem, isprva nisam ni video da je “pucao” rukom, a ne glavom.
Dok su engleski igrači mahali rukama ka sudiji, Maradona je već slavio. Nije gledao u sudiju, gledao je u svoje saigrače, moleći ih da potrče ka njemu, da sakriju dokaze. „Malo Dijegove glave, malo Božje ruke“, govorio je kasnije. Kakav šibicar iz Lanusa…
Englezi su bili besni, osećali su se pokradeno. I bili su, da se ne lažemo. Ali, istoriju nikada nije zanimala pravda. Zanimala ju je samo veličina. Pravda, ljudi moji, ne postoji, ona je, zapravo utopija, zar ne?
Gol veka: Ples sa demonima
Četiri minuta kasnije, sve je bilo oprošteno. Maradona je uzeo loptu na sredini terena i krenuo. Nije trčao, on je klizio kroz vreme. Predriblao je jednog, drugog, trećeg, četvrtog… Englezi su padali kao čunjevi, a on je samo nastavljao, goneći nekog svog, unutrašnjeg demona. El Pibe je želeo da se ušeta u gol i proždere mrežu…
Gari Lineker, tadašnji „Mr. Gentleman“ engleskog fudbala, kasnije je priznao sledeće:
Maradona je prošao i Šiltona, gurnuo loptu u praznu mrežu i – zapečatio sudbnu jedne imperije. Nema malih bogova, jel tako?
Uđi u moj zavičaj bez kucanja
Tog dana, na „Asteki“, El Pibe nije igrao protiv Engleske – on je igrao protiv sveta koji ga je potcenjivao.
Orila se “Astekom” pesma “Entre a mi pago sin golpear” (Uđi u moj zavičaj bez kucanja, prim. aut), Buenos Ajresom, Kordobom, Rozarijom i svim tim divnim pampasima, od koje su se tresli Andi.
Mesi vs Kejn, krunu može nositi samo jedan
Četiri decenije kasnije, obrazac se menja. Mesijeva noga ne traži osvetu, ona traži krunu. Leo nije ratnik iz sirotinjskih kvartova kakav je bio Dijego, on je naprosto fudbalski dželat. Sa druge strane, Hari Kejn, engleski lord modernog doba, zna koliki je teret istorije i koliko Engleska dugo čeka na trenutak naplate.
Danas nema Božje ruke, danas sve vidi VAR tehnologija, svaka graška njihovog znoja je pod lupom. Ali, emocija je ista. Taj grč u stomaku navijača, ta tišina pre sudijskog zvižduka – to je ono što ne može da se kupi. Istorija se ponavlja, kao farsa ili kao tragedija, ali uvek kao spektakl. Čekamo da vidimo čija će se ruka ili noga upisati u večnost.
Na kraju dana, šta bi rekao Arhimed? Verovatno da fudbal nije matematika. Ne, to je drama, mundijalskii tramvaj zvani želja, koja se igra dok se svet vrti, a mi smo samo srećni posmatrači na putu ka novom mitu – baš kao i onaj desetogodišnji klinac koji je, pored kristalne vaze i bakinog miljea, prvi put video kako se rađaju bogovi.
A, Dijego će večeras sa neba zapaliti navijače i, uz taktove pesme “La vida Tombola” i šeretski osmeh zaurlati – “Vamos, mućaćos!”.
Video: Mesi i Argentina spremni za polufinale!
