Supruga Vujoševića na ivici suza, profesor Koprivica je ogolio portet velikana košarke: Dule pati, saoseća, ali pokušava da sakrije… /VIDEO/

Uz emitovanje snimaka koji evociranu uspomene na sve što su velikani sporta učinili, bilo je i suza, uz gromke aplauze renomiranih gostiju koji su stvarali istoriju sporta bivše Jugoslavije. Za svakog od legendi bio je prikazan kratak film uz obraćanje govornika. Posebno emotivan bio je govor domaćina Mundijala Pavla Pepđonovića, kao i Raleta Rađenovića za Ivana Gudelja, zatim Sinana Gudževića i profesora Vladimira Koprivice za Duška Vujoševića.

Prva: godine 1978. se upisuje prva generacija više trenerske škole na DIF-u. U njoj su mnoge sportske i trenerske legende iz raznih sportova: fudbala, košarke, rukometa, odbojke, borilačkih i drugih sportova. Košarku vodi profesor Aca Nikolić, a među studentima su i Bora Cenić, Duda Ivković, Neca Đurić, Ciga Vasojević. Upisuje se i 19-godišnji naočiti mladić koji shvata da neće biti dovoljno dobar košarkaš, ali se nada da će biti uspešan trener: Dule Vujošević. Stariji sam od njega 7 godina, asistent sam i predavač na toj školi, ali i njen sekretar. Pratim studente i njihove aktivnosti: Dule predano uči i polaže kod profesora Nikolića, što mnogi izbegavaju, i među prvima diplomira.

Dva: godinama posle toga susrećemo se i pozdravljamo na košarkaškim događajima, ali saradnju počinjemo kada na poziv Partizana radim sa juniorima. Sticajem okolnosti, bolest kondicionog trenera Pera Zimonjića dovodi me do prvog tima. Već na početku, Dule i ja imamo žestoku raspravu šta treba raditi na sutrašnjem treningu: hoću da napustim salu, ali nas ljudi iz Partizana brzo mire. Nastavljamo saradnju koja će godinama trajati.

Tri: počinjemo novu sezonu i opet smo u sukobu kada tražim da se jedan trening prekine, jer postaje opasno da se neko povredi. I Dule, uz mnogo negodovanja i ponekom psovkom, prekida trening. Svi su iznenađeni, ali nas dvojica započinjemo dugu saradnju sa mnogo međusobnog razumevanja i poverenja.

Četiri: prva prijateljska utakmica u pripremnom periodu. Svi smo opušteni osim njega. Obliva ga znoj od uzbuđenja, od radosti, odnosno krize novog početka, kako je voleo da kaže.

Pet: na svakom treningu, Duletov specifičan glas obojen njegovom nestvarnom motivacijom i željom da sve bude maksimalno, posebno kada odlučno vikne: “Ajde! “Kod svih igrača podiže adrenalin, često je intenzitet treninga veći nego na utakmici. Jednom ga je boleo zub, pa nije mogao da viče; taj trening je bio vidljivo slabiji od drugih.

Šest: dolaze u Pionir strani studenti da vide to strašno mesto na kome ginu najbolji evropski klubovi i gde je navijačka atmosfera za mnoge, posebno strance, neverovatna. Dule, igrači i ostali iz tima ne obraćaju pažnju na turiste. Dva puta dovodim na trening više od 100 studenata, među kojima je oko 30-ak studentkinja. U apsolutnoj tišini gledaju trening. Jednom se Partizan pripremao za utakmicu sa Panatinaikosom, drugi put sa Metalcem iz Valjeva. U pristupu nema razlike. Studenti su oduševljeni radom i organizacijom, ali ne mogu da veruju da 16 igrača i svi članovi stručnog štaba nijedan jedini put tokom više od 2 sata treninga nisu pogledali ka publici.

Sedam: plejmejkeru Kamingsu uoči treninga stiže vest da mu izgorela kuća u Njujorku. Dule mu predlaže da preskoči trening, ali Kamings to odlučno odbija. Igrači prilaze, grle ga i teše. Dule pati, saoseća, ali pokušava da to sakrije.

Osam: uoči početka derbija, navijači Zvezde sa suprotne strane naše klupe gađaju nas omanjim, ali opasnim metalnim delovima koje skidaju sa stolica. Plašimo se od ozbiljnih povreda, a Dule izlazi na sredinu terena i prkosno stoji, bočno okrenut publici, ne obraća pažnju na očiglednu opasnost. I dešava se čudo: navijači prestaju da nas gađaju. Nekoliko godina kasnije, izlazim na ulicu iz džipa koji Dule vozi. Na trotoaru mi prilaze dva mladića i kažu: “Navijamo za Zvezdu, ne volimo ovog čoveka, čak ga mrzimo, ali on je stvarno faca i moramo da ga poštujemo.”

Devet: Dule je u Moskvi, ali prati šta se dešava sa Partizanom. Njegov pomoćnik Vlada Jovanović uspeva da nastavi niz pobeda i osvaja titulu 12. Partizana u nizu. Stručni štab, rukovodstvo, Dule i nekoliko prijatelja kluba slavi u kafani. Kada veselje poodmakne, prekidam ga, držim kratak govor i u ime svih nas poklanjam mu svoju zlatnu medalju. Vidljivo je dirnut, istovremeno mu je drago i nelagodno, pa ne izgovara nijednu jedinu reč.

Deset: zajedno smo u reprezentaciji Crne Gore. Stranac u timu kasno dolazi u hotel i narušava pravila ponašanja. Ponoć je, a Dule i ja šetamo parkom na Cetinju. Pokušavam da ga ubedim da stranca ne izbaci iz reprezentacije, jer ga je Crna Gora dovela, dala mu državljanstvo i platila. Nije to isto kao u klubu: šetnja dugo traje i na kraju, iscrpljen, uspevam da ga ubedim. Ali Dule više nije potpuno isti u odnosu sa tim igračem: izdaju poverenja i nedisciplinu nikada ne prašta.

Jedanaest: reprezentacija Crne Gore pod Duletovim vođstvom plasirala se i u C i B diviziju i putuje na turnir u Bugarsku. Bugarsku reprezentaciju vodi Pini Geršon i priprema je za predstojeće prvenstvo Evrope. U finalu turnira, Crna Gora vodi 60 razlike. Dule zagleda klupu sa rezervnim igračima i na teren šalje nelogične petorke kako bi smanjio vođstvo. Na kraju je samo “30 razlike”. Isto veče, dva trenera, Dejan Radonjić i ja, sedimo u centru Sofije. Dule priča, a Geršon ga gleda s neskrivenim divljenjem i strahopoštovanjem. Nešto kasnije, opet su na suprotnim stranama na dve utakmice Makabi i Partizan, koji odlučuju ko će na Final Four u Parizu. Igrači Makabija ulaze u utakmicu s neverovatnom energijom, premotivisani. Makabi vodi više od 20 razlike, ali prednost počinje da se topi. Na 10 razlike, Geršon unezvereno, poput lika na Munkovoj slici, krik, šeta pored klupe. Publika se ućutala, igrači se prestravili gledajući svog vođu koji na klupi zaboravlja svog najboljeg igrača. Genijalni suvorod bi rekao: “Uplašen je već pobeđen. “Partizan pobeđuje, zatim ubedljiv je u revanšu u Beogradu i putuje u Pariz.

Dvanaest: u svakom gradu, Dule i ja obilazimo knjižare i prodavnice muzike. Kupuje knjige za igrače, ali različite, i za sebe. Kupuje muziku karakterističnu za zemlju u kojoj smo. Odbija kopirane knjige i narezane diskove muzike, jer ruše autorska prava. Ne voli knjige sa posvetom, jer pisanje po knjizi je svetogrđe. Poklanja mi knjige i ubrzo pita da li sam pročitao “Marka Aurelija” ili antologiju poljske poezije. I pita uvek: “Šta sada čitam?” i da li je izašla neka nova, vredna, stručna knjiga.

Trinaest: na Duletov poziv obilazimo izložbu slika u muzeju na Cetinju. Ispod svake slike čitam mu nazive slika. Ispod jedne poznatog slikara stoji da je to njegova, ako se dobro sećam, “Zelena faza stvaralaštva”. Buni se da to nije tačno i da je to slikareva “plava faza”. Ponovo čitam, a on nervozno protestuje. Ja se nerviram, i ja se nerviram, jer čitam kako piše. Zovemo kustosa, a ovaj, zatečen i u neverici šta piše, kaže nam da je to greška i da treba da stoji da je slika iz “plave faze”.

Petnaest: u svakoj šetnji ulicom prepoznaje rase pasa. Ako može, pomiluje ih, uputi nekoliko komplimenata i porazgovara s vlasnikom. Kaže mi: “Više volim pse nego ljude.” Psi vole bez granica, a ja im bezrezervno verujem. Voli on i Božije ljude sa periferije društva, poput Miše Tumbasa. Samo oni, nagovoreni od drugih, mogu da ga vređaju. Ne ljuti se, smeje se, vodi računa o njima i uvek im daje novac.

Šesnaest: spremamo se za put, ali Dule ima problem sa pakovanjem stvari. U Beogradu nema problema, jer o tome brine njegova odana, posvećena, divna supruga Ana, ovde prisutna. Ja mu pomažem da se spakuje i da ništa ne zaboravi. Među stvarima je i velika kesa s lekovima. Razgovaram s njim da je krajnje vreme da se posveti svom zdravlju i donekle odrekne košarke. Šta je on o tome mislio, znaju svi koji su ga pozvali.

Sedamnaest: sedimo u kafiću neposredno posle njegovog aktiviranja u politici. O tome ne progovaram ni jednu reč. Ali on zna da sam protiv, jer znam kako je igrati nepoznatu igru, kako to utiče na zdravlje. Zna on to bolje od mene, ali poraz ne priznaje, ne želi da se preda bez borbe.

Osamnaest: i na kraju, deo onoga što sam napisao na Instagramu o Duletu kad je on umro, a što je videlo 300.000 ljudi. Sad citiram tekst: “Dule je veliki trener koji je spojio nespojivo. Razvijao je mlade igrače, davao im šansu i pravio rezultate. Nije školovao samo igrače, već i članove stručnog štaba, stvarao je dobre igrače i trenere. I po tome je bio jedinstven, nenadmašan. I ono lično: voleli smo se i poštovali, sjajno sarađivali, ali nikada lako. Sve je prolazilo ozbiljnu proveru, analizu do detalja. Tražio je od nas, posebno od sebe, bezrezervnu posvećenost do ivice samouništenja. Pamtim žestoke tajm-oute, poluvreme u svlačionici, pakao za vreme utakmice, koji se najčešće pretvarao u raj u pobedi. Pamtim i potpunu iscrpljenost na kraju utakmice, kada nismo imali snage da se radujemo. Ali Dule se ljutio samo kada su mu vređali boginju košarku, onakvu kakvom je on video. Kao da mu vređate majku, sina, Luku, otadžbinu. Tada je bio spreman da ubije i pogine za tu ljubav, za odbranu časti.

Pamtim i kraj sezone sa tri titule, pripremljen dugački govor igračima i stručnom štabu, koji se sveo na samo jednu njegovu rečenicu: “Ne bih voleo da iko od vas pomisli da ga ne volim.” A zatim nagli odlazak sa sastanka, u suzama: “Volimo i mi tebe, veliki naš Dule.

Vreme je da bude ono što nikada sebi nisi dozvolio: da se odmoriš, laka ti zemlja i veliko ti hvala.

Na kraju treba reći nešto što niko nije, a to bolje od mene zna njegova Ana: Dule je bio jedno veliko i ozbiljno dete, ponekad začuđeno, uvređeno i besno, ali uvek razigrano, zaljubljeno u sport, igru, košarku.

Bio je u nepomirljivom raskoraku sa nesavršenim svetom kome nije hteo da se prilagodi, već je nastojao da ga promeni na bolje. Bio bi još na terenu, ali sudbina je imala drugačiji plan. Smrt je odnela privremenu pobedu, ali i dalje se igra.

Ovo što se danas ovde dešava, nova je Duletova pobeda. Hvala.

Omaž Suknu dao je Igor Milanović, dok su Peter Vilfan i Zoran Čutura evocirali uspomene na Praju Dalipagića kroz anegdote. Branko Baletić održao je govor u čast Boža Koprivice.Tokom vikenda, slede promocija dokumentarnog filma: “Moca – Jedna od najljepših fudbalskih priča”, knjige “ŽOC” – Željko Obradović, tematski događaj “Sportsko viteštvo – Kad učenik ne želi da pobedi učitelja – Priča sa Starog mosta u Mostaru”, zatim promocija knjige “Hadžija sa Koševa” – Faruk Hadžibegić i crnogorska premijera dokumentarnog filma reditelja Vojana Kocejića o legendarnom košarkašu Dinu Rađi, “Rađa – From Split to Hall of Fame”.

Neka imena koja su već bila i potvrdila su dolazak na 5. Mundijal prijateljstva su: Zoran Čutura, Stojko Vranković, Mihovil Nakić, Branko Macura, Mlađan Tudor, Ivica Tucak, Slavoljub Muslin, Stanislav Karasi, Miloš Bursać, Nikica Cukrov, Jovica Nikolić, Vančo Balevski, Dragi Kanatlarovski, Faruk Hadžibegić, Husref Musemić, Zijad Švrakić, Dževad Šećerbegović, Fuad Mulahasanović, Mehmet Bogujevci, Šaban Trstena, Nedeljko Jovanović, Sejo Bukva, Dzevad Alihodżić, Teoman Alibegović, Tadija Kačar, Mirko Puzović, Dejan Savićević, Deni Lušić, Veselin Ðuho, Rade Zalad, Dane Korica, Vlade Ðurović, Nikola Plećaš, Mirsad Fazlagić, Mili Hadžiabdić, Enver Hadžiabdić, Miroslav Ðukić, Veselin Vuković, Momir Rnić, Radojko Avramović, Nijaz Ferhatović, Miodrag Perunović, Nijaz Merdanović, Ljubo Radanović, Ante Miročević, Mojaš Radonjić, Zoran Batrović, Ferid Zekoli, Dragi Setinov, Mehmed Baždarević, Dževad Prekazi, Nihad Mujezinović, Dragan Škrba, Niša Saveljić, Vladimir Jocić, Vlatko Glavaš, Mirza Kapetanović, Vukašin Petranović, Miodrag Stoiljković, Bajro Župić, Enver Gusinac, Fatmir Makoli, Ramiz Krasnići, Žarko Vukčević, Brajan Nenezić, Miomir Bakrač, Momir Bakrač, Mojaš Radonjić, Slobodan Marović, Goran Ðukanović, Boro Vučević, Ivan Miloloža i mnogi mnogi drugi…

VIDEO Evo kako je Crvena zvezda srušila Dubai u njegovoj kući!