PEVAO ZA ČINIJU PASULJA, IMAO ČETIRI BRAKA Život našeg pevača bio je bio sjaj i očaj: Ovo nema ni na filmu

Nije on bio običan čovek, nisu ni njegovi stihovi bili bilo kakvi – pisani su teškom mukom protkanim životom, slomljenim srcem, pisani su tugom, uvojcima plave kose, ponekim plavim očima, pa i crnim, onima kojih više nema, onima koji su bili kratko, svratili ili naumili da se zadrže, i prelepim srpskim imenima čija vrednost nikada ne prolazi. Sve su pesme tu i dalje. Jedna Danka, Ljiljana, Sanja, Branka, Nada, Jelena, Anđela, Ana, Aleksandra, Dijana, Mirjana, Slavica… Imena i reči u amanet generacijama koje, ako ništa, ne smeju da zaborave da vole, te ostaje da se i danas divimo jačini tog duha, postojanja takvog bića koje i skoro 30 godina nakon smrti svakim stihom znači čistu emociju, vedrinu i dobrotu.

Spavao na podu, pevao za dve činije pasulja i hleb

Svi u porodici Zdravkovića bili su talentovani za pesmu, ali on najviše! Talenat su nasledili od oca Dušana, a Toma se istakao već u petom razredu kada ga je nastavnik matematike naučio da svira violinu, da čita note, da solfeđo zna u prste.

I Toma je počeo da zarađuje kada je zajedno sa drugom upisao trogodišnju tekstilnu školu u Leskovcu (išao je na smer pletenja). Ali nije počeo da zarađuje u novcu. A ne.

Taj njegov drug, Staniša Stanojević, kako je ispričao u svom svedočanstvu, i Toma Zdravković su stanovali u iznajmljenom memljivom sobičku u Ulici Nikole Tesle 25 kod „neke tetka Živke“.

„Spavali smo na podu i pokrivali se krparama, sve su nas vaške pojele“, pričao je Staniša. A sve je počelo kada su u centru Leskovca, tamo gde je pre nekoliko godina podignut spomenik Tomi Zdravkoviću, u septembru 1954. dva mršava, izgladnela dečaka ušla u kafanu “Radan” iz koje se stalno čula muzika. Oni su došli da izmole za ostatke od trpeze, ali sudbina im je namenila nešto više.

Imao je Toma sreće jer ga je te večeri čuo upravnik Pozorišta u Leskovcu i pitao ga hoće li da peva u predstavi „Zona Zamfirova“.

„Može, rekao je, ali za dve činije pasulja i dva parčeta hleba“, priseća se pevačev drug.

Dva meseca kasnije u “Radanu” gostovala je jedna prava kafanska zvezda – Silvana Armenulić. Pre nego što je stala na podijum slušala je mladog mršavog dečaka kako peva, pa je zatražila da narednu pesmu otpevaju u duetu. Bio je to presudan trenutak za Tomu Zdravkovića.

Ljubavi i nesreće ljubavi

Pevao je Toma Zdravković za Danku, Ljiljanu, Sanju, Branku i mnoge druge gorepomenute, ali malo je poznato da je jednoj Slavici, u koju je bio smrtno zaljubljen, posvetio najtužniju pesmu…

Slavica je imala plavu kosu i oči, a iza nje je ostala pesma “Buket belih ruža”, koja možda ne spada među njegove najveće hitove, ali definitivno krije najtužniju, štaviše, jezivu istinitu priču o njegovoj prvoj ljubavi koja je umrla ne napunivši 20 godina.

Toma Zdravković je u Tuzli, dok je još bio nepoznat, upoznao studentkinju Slavicu. Voleo ju je toliko da je maštao o odlasku pred oltar sa njom, ali je iz njenog dnevnika otkrio detalje o njenom intimnom životu sa poznatim i nepoznatim muškarcima, što ga je šokiralo. Toma i Slavica su se svađali i raskidali, iako su jedno prema drugom gajili snažna osećanja.

Jedna situacija sa Slavicom bila je veoma neprijatna:

– Mojoj prvoj probi prisustvovali su fudbaleri Dragan Šekularac i Zoran Miladinović. Podsmevali su mi se. Utučen i iskompleksiran, nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom. Shvatio sam da nešto nije u redu tek kad sam im prišao. Pred celim društvom rekla je da mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela “Balkan”, a ona se pojavila tek posle ponoći – kasnije je ispričao Zdravković.

Kada je 1963. godine pevao na Crnogorskom primorju, dobio je telegram u kojem ga je lekar koji je lečio Slavicu obavestio da je ona teško, neizlečivo bolesna i da želi da ga vidi. Kada je stigao u Sarajevo, nije mogao da je prepozna, jer je izgubila trideset kilograma. Toma zbog nastupa nije mogao da ostane sa Slavicom, a nekoliko dana kasnije stigao mu je novi telegram kojim je obavešten da je njegova ljubav umrla.

„Buket belih ruža“

Pogođen njenom smrću, napisao je najdirljiviju pesmu u karijeri.

– Umrla je u Sarajevu, sahranjena je u rodnom Travniku, a ja sam stigao na svežu humku, tek da položim buket belih ruža. Sedam-osam godina kasnije, baš u Travniku, prvi put sam javno pevao pesmu njoj posvećenu koja je bila ogledalo našeg života. Izveo sam je tada i nikad više. Plakao sam ja, plakala je cela sala. To nije bio koncert, već opelo… A bila je plava sa kratkom kosom. Imala je i oči plave i pomalo tužne. Visoka, sa dugim nogama, u plavim farmericama, izgledala je kao prava ”baba roga” – pričao je Toma objašnjavajući kako je nastala pesma “Buket belih ruža”.

Pošto je uspeo nekako da preboli plavu Slavicu, u njegovo srce ušla je crna Olgica, koju je Toma ubrzo zaprosio. Njihov brak, međutim, nije dugo potrajao. Posle razvoda, Toma je menjao kafane. Pevao je u novosadskom “Putniku”, beogradskoj “Topčiderskoj noći” i na Svetom Stefanu.

Toma je živeo za trenutak. Na letovanju 1972. u Budvi zaljubio se u mladu Cetinjanku Nadu Radanović. Odmah su se venčali, na Ostrvu cveća, uz pesme Usnije Redžepove i Anđelke Govedarević. Ali i ovaj brak je vrlo kratko trajao, a krah ljubavne veze bacio je Zdravkovića u očaj. Nastavio je da se opija, iako mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno. Ubrzo odlazi u Ameriku, pa u Kanadu, gde u Torontu upoznaje četvrtu suprugu Gordanu.

Jednom prilikom Toma je izjavio da ga je ljubav uvek pokretala, pogotovo ona nesrećna. Neprekidno je tražio srodnu dušu koja će da razume njegova tanana osećanja.

– Voleo je sve žene o kojima je pevao – ispričala je Tomina kuma, pevačica Olivera Katarina.

– Bio je savremeni trubadur. Njegova duša bila je satkana od ljubavi. Nosio je ljubav i prema grešniku i prema stradalniku i prema svakom biću na ovom svetu. Tražio je opravdanje, a ne osudu. U očima mu je bila toplina. I neviđena nežnost. I ljubav. Kad gleda, kao da natapa nežnošću i ljubavlju – objasnila je ona.

Četvrta supruga i deca

– Naš susret se dogodilo u Torontu sasvim slučajno. Toma je pevao u nekoj kafani, ja sam tada bila jako mlada i volela sam pesmu i kafanu. Odatle je sve počelo, a nakon toga smo se venčali i živeli zajedno do njegove smrti – ispričala je Gordana jednom prilikom, koja i dalje živi u Kanadi.

– Kad dođem u Srbiju, uvek mislim da ću se sresti sa njim. Dok ne dođem na njegov grob, ne mogu da shvatim da ga stvarno nema više.

O ljubavi prema drugim ženama jednom je rekla:

– Meni to nije smetalo, verovatno jer je on svuda pronalazio inspiraciju i sretao mnoge žene. Uopšte ne sumnjam da se zaljubljivao mnogo puta, jer je bio takve prirode. Recimo, pesma “Danka” bila mi je jako draga, a kad sam upoznala Danku, onda mi je bila još draža. Sve njegove gluposti, ali i lepe stvari, to je bio on. Stvarno je bilo nemoguće tu nešto promeniti. Ponekad sam samo htela da mu pomognem u određenim situacijama, ali nikad mu nisam nešto branila ili se svađala, već sam samo govorila: “proći će to, pusti, ako si se zaljubio, odljubićeš se”, i to je sve išlo kroz šalu. Verovatno je tu bilo svega, ali sam ga ja gledala kroz drugu stranu.

Iza njega su ostali ćerka Žaklina, koju je dobio iz braka sa Olgicom i sin Aleksandar, kojeg je dobio sa suprugom Gordanom.

BIOGRAFIJA

Rođen: Tomislav je rodio kao treće dete u nedelju, 20. novembra, 1938. godine, kada je porodica živela u Aleksincu. Gradovi: Pred rat Dušan se preselio porodicu u rodno Pečenjevce, koje se nalazi u blizini Leskovca. Kao vrlo mlad je prešao u Leskovac zbog nezaposlenosti. Poroci: Bio je boem. Četiri puta se ženio. Iako je alkohol bio najveći neprijatelj njegovog zdravlja, do poslednjeg dana je pio. Dugo se mučio sa teškom bolešću. Poslednji koncert: U maju, u restoranu „Ambasador”, 1991. godine. Novac: Toma Zdravković je bio čovek koji bi jednoga dana bio ekstremno bogat, a već sledećeg nije imao ni za hleb i mleko. Veruje se da kada je umro, nije imao para ni za sahranu, jer je navodno sve potrošio na poroke. Smrt: U ponedeljak, 30. septembra, 1991. godine u Beogradu preminuo je u 53. godini života. Sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu. Diskografija: Iza njega su ostale pesme: „Da l‘ je moguće“, „Ej, Branka, Branka “, „Danka, “„Dotako sam dno života“, „Kafana je moja sudbina“, „Evo već je jesen, a tebe još nema“, „Prokleta nedelja“, „Tužno leto“, „O, Ciganko moja“, „Svirajte noćas samo za nju“, „Ostao sam sam“, „Kiša je padala“, „Za Ljiljanu“ (posvećena glumici Ljiljani Blagojević), „Umoran sam od života“ (Novica ju je napisao, po sopstvenom tvrđenju), „Pesme moje“ (napisao je njegov veliki prijatelj Kemal Monteno)…