(VIDEO) ŽIVI GLUME MRTVE, POKOJNIKU SE “DARUJE” KREVET I STO Neobični običaji na sahranama i danas se praktikuju u Istočnoj Srbiji, ali ne gledaju svi isto na to

Smrt je oduvek bila trenutak u kojem se najjasnije ogleda odnos jednog naroda prema životu, porodici i tradiciji. U istočnoj Srbiji, posebno u okolini Bora, stari običaji i verovanja i dalje žive, ali ne bez preispitivanja. Dok jedni veruju da se svaki ritual mora ispoštovati kako bi pokojnik “našao mir”, drugi otvoreno dovode u pitanje smisao pojedinih običaja, naročito u vremenu kada se način života drastično promenio.

Razlike su posebno vidljive kada se uporede srpski i vlaški običaji. Od načina na koji se pokojnik ispraća iz kuće, preko noćnog bdenja, pa sve do takozvanih pomana – obrednih okupljanja sa hranom, darovima i simboličnim radnjama – svaki detalj nosi posebnu težinu i značenje. Ipak, ni unutar same vlaške zajednice ne postoji jedinstvena praksa, od sela do sela, pravila se menjaju, a tradicija poprima lokalna obeležja.

Ekipa Blic televizije razgovarala je sa građanima Bora, koji su otvoreno govorili o običajima, njihovim razlikama, ali i o ličnim dilemama – da li se tradicija čuva iz vere, navike ili straha da se nešto “ne preskoči”. Njihova svedočenja otkrivaju složen odnos između prošlosti i sadašnjosti, između verovanja i stvarnosti.

Pokojnik mora da prenoći u svojoj kući

Kako objašnjava jedna sagovornica, razlike između srpskih i vlaških običaja su velike i jasno uočljive već od prvog trenutka.

Kod Vlaha, telo pokojnika bude “izloženo” u porodičnoj kući, gde porodica, prijatelji i komšije bdiju tokom cele noći. Nakon sahrane, slede posebni rituali i večere, koje se razlikuju od onih u srpskoj tradiciji.

– Postoje posebni kolači, rituali sa svećama i način na koji se obeležava povratak sa groblja. Sve je drugačije nego kod Srba – objasnila je ona.

Ipak, običaj izlaganja pokojnika u kući nije nepoznat ni Srbima. Na selima se i dalje praktikuje da pokojnik prenoći u svom domu, uz bdenje najbližih, paljenje sveća i dolazak rodbine i komšija da izjave saučešće. Pre svega, reč je o starom običaju nastalom iz vremena kada su ljudi najčešće umirali upravo u svom domu, pa je bilo prirodno da tu i ostanu do sahrane.

Osim duhovnih i simboličkih razloga, običaj da pokojnik bude u kući ima i vrlo konkretno uporište u načinu života na selu.

U mnogim ruralnim sredinama, naročito ranije, nije bilo kapela niti prostora pri grobljima gde bi telo moglo da se izloži do sahrane. Porodična kuća bila je jedino mesto gde se pokojnik mogao dostojno ispratiti. Zato se i danas u brojnim selima opelo često organizuje upravo u dvorištu porodične kuće, gde sveštenik dolazi da održi službu, a potom se formira povorka ka groblju.

Ovakva praksa proističe i iz samog načina života: porodice su na selu tradicionalno bile brojnije, kuće prostranije, a zajednica tesno povezana. Dolazak komšija i rodbine u kuću pokojnika bio je prirodan deo tog sistema, ne samo zbog običaja, već i zbog potrebe da se porodici pruži podrška u svakom smislu.

Razlika između Srba i Vlaha je, međutim, u kasnijim obredima i simbolici, koji su kod Vlaha znatno složeniji i bogatiji ritualima.

Pomane – hrana, odeća i “živi lik pokojnika”

Jedan od najupečatljivijih običaja jesu takozvane pomane/pomana – obredi koji uključuju okupljanje, obilnu trpezu i simbolične darove namenjene pokojniku. Prema rečima sagovornice iz Bora, tokom pomana se čak i jedna izabrana živa osoba oblači tako da podseća na preminulog.

– Ta osoba obuče garderobu da liči na pokojnika, bilo da je žena, muškarac ili, ne daj Bože, neko mlad. Dosta ljudi bude na večeri, dugo sede i evociraju uspomene na tog koga nema – kaže ona.

U Negotinu se za pomane namenjuje i nameštaj

Međutim, vremena su se promenila. Nekada su se pomane spremale u kući, a danas se sve češće sve naručuje.

– Daje se mrtvaku, nameni se to, dolaze ljudi, ručaju i to tako ide. Odelo se isto daje, pušta se voda. A u Negotinu, tamo namenjuju i nameštaj i odela i svašta nešto, i muziku dovedu na pomanu i sve. Ovde nije tako jer su ljudi malo bedniji i nemaju te uslove, ali obavezno se daje krevet, sto, odela – objasnila je detaljno sagovornica.

“Ako me voleo, neće zameriti”

I dok jedni strogo poštuju običaje, drugi ih otvoreno dovode u pitanje.

– Ako je moj pokojni mene voleo, neće da mi zameri ako nešto ne uradim. Šta običaji? Da su toliko bitni, bili bi svuda isti – kaže jedna građanka.

Ovaj stav sve je češći, posebno među mlađim generacijama koje tradiciju prilagođavaju savremenom životu.

Verovanje koje ne jenjava

Ipak, ima i onih koji ne sumnjaju u smisao ovih rituala.

– Mi verujemo da pokojnik to prima. Smatramo da nešto postoji i da to ima smisla – poručuje pak druga sagovornica.

Običaji u Boru i okolini tako ostaju na raskršću, između duboko ukorenjenih verovanja i realnosti današnjeg života. Dok jedni nastavljaju da ih neguju, drugi ih preispituju, ali jedno je sigurno – sećanje na pokojne i dalje zauzima važno mesto u životima ljudi.