DOSIJE CETINjSKIH USTAŠA: Čiji su potomci današnji Sekulini bojovnici?

NE postoji veće prokletstvo za jednog Srbina iz Crne Gore nego da mu neko kaže da je ukaljao čast predaka i slavu potomaka.

Upravo to je slučaj sa cetinjskim ustašama, koji su po mnogo čemu i ekstremniji od pravih hrvatskih ustaša. Njihova mržnja prema svemu što je srpsko prerasta u patološko stanje koje je u terminalnoj fazi, bez nade na izlečenje.

Ta mržnja, ipak, stara je više od 100 godina. Potekla je iz uverenja da je Cetinje „dolina bogova“, a da su njegovi stanovnici nadljudi, nadSrbi.

Razvojni put od zelenaša, saradnika fašističkih okupatora i ustaša, preko komunista, do Milovih jurišnika, a danas nalogodavaca Mickeyja Spajića i Jakova Milatovića, potpuno je logičan za jednog cetinjskog ustašu – „poluboga“ ispod Orlovog krša.
Nekadašnja prestonica Njegoševe Crne Gore, srce dinastije Petrovića, bila je prava Srpska Sparta – tvrđava slobode, ponosa i neukrotivog duha. Tu je Njegoš ispevao „Gorski vijenac“ kao molitvu srpskom jedinstvu i žal za Kosovom, za srpskim carstvom i državom. Tu su se Srbi vekovima borili sa puškom u ruci i krstom na grudima protiv Osmanlija i drugih okupatora.

Međutim, istorija retko prašta ljudskim slabostima. Klica izdaje rodila se upravo tu, iz sebičluka i ogorčenosti onih koji su se navikli na dvorske privilegije, visoke plate i titule. Od kada je 1916. Kraljevina Crna Gora pala pod austrougarsku okupaciju, Cetinje je slobodu moralo da čeka sve do 1918. godine. Tada je srpska vojska oslobodila zemlju, a većina običnog naroda dočekala je oslobodioce sa suzama radosnicama. Ujedinjenje je izgledalo kao prirodan završetak vekovnog sna.

Ipak, deo dvorskih oficira, činovnika i salonaša osetio je zavist jer je maleno Cetinje, koje je uvek, pa i danas, više podsećalo na selo nego na grad, postalo potpuno nevažno, van svih tokova odlučivanja. Umesto da razumeju nove okolnosti i da zajedno sa drugim Srbima, iz Srbije i svih drugih srpskih krajeva, grade jednu i jedinstvenu, jaku državu, oni su podigli oružje na srpsku vojsku, na isti narod.

Pod stare dane, slomljeni kralj Nikola I Petrović, osećajući se izdanim od sopstvenog unuka Aleksandra Karađorđevića, podgrevao je tu ogorčenost pismima i izjavama. Nema nepobitnih dokaza da je on lično organizovao oružanu pobunu, ali njegove reči su pale na plodno tle razočaranih privilegovanih krugova.

Iz tog otrova iznikla je Božićna pobuna 1919. godine – krvava, haotična i na kraju ugušena. Umesto da ostane zabeležena kao nesrećna epizoda braće koja se spore oko forme ujedinjenja, brzo je pretvorena u temeljni mit o „srpskoj okupaciji“ i „nasilnoj aneksiji“.

Taj mit su između dva rata marljivo negovali cetinjski separatisti, italijanski fašisti i hrvatske ustaše. Čak je i Krsto Zrnov Popović, jedan od vođa ustanka i „zelenaša“, javno govorio o sebi kao Srbinu i tako se izjašnjavao u zvaničnim dokumentima, ali to nije smetalo ustaškim mitomanima. Od njega su napravili ikonu „montenegrinstva“, crnogorskog ustaštva i negacije srpstva.

Bejbi bum na Cetinju u vreme Drugog svetskog rata

Prave razmere bolesti zvane „cetinjsko ustaštvo“ i montenegrinstvo viđene su tokom Drugog svetskog rata, koji je usledio 23 godine nakon ujedinjenja. Cetinje se pokazalo kao jedan od najboljih saradnika italijanskih fašista na Balkanu. Aprila 1941. Musolinijeve trupe ušle su na Cetinje i dočekane su od strane lokalnih separatista kao „oslobodioci“. Glavni grad marionetske „Kraljevine Crne Gore“ postalo je upravo Cetinje. „Nezavisnost“ te kvazidržave proglašena je 12. jula 1941. pod italijanskom „zaštitom“.

Međutim, ideološki mozgovi ove izdaje nisu sedeli na Cetinju. Oni su bili u Zagrebu, u srcu Pavelićeve ustaške Nezavisne Države Hrvatske. Savić Marković Štedimlija i naročito Sekula Drljević postali su ključni akteri ustašizacije Crne Gore. Drljević, bivši unionista i ministar u staroj Crnoj Gori, potpuno se preobratio i postao ideolog separatizma i saradnik Ante Pavelića. Njih dvojica su za potrebe ustašizacije prigrlili ideju o Crvenoj Hrvatskoj. Po toj ideji sva Crna Gora je trebalo da postane deo hrvatskog, katoličkog i fašističkog sveta.

Među cetinjskim ustašama ideja se dobro primila. Bivši zelenaši pod komandom Popovića prihvatili su „puške prekomorske“ i postali fašistička milicija – komitske čete. Jedan deo vojno sposobnih Cetinjana otišao je u partizane, a najmanji broj njih u četnike. Žene na Cetinju su u mnogim slučajevima ostale same…

Naime, mnoge Cetinjanke su, po svedočenjima savremenika, pružale „toplu dobrodošlicu“ italijanskim oficirima i vojnicima. Ti šarmantni zavodnici u uniformama, daleko od pravih ratnika, znali su da osvoje komplimentima, vermutom, lažnim obećanjima i gotovo nikada silom. Zašto upotrebiti silu ako se neko ne opire? Tako je i nastala šala, popularna u drugim delovima Crne Gore: „Znaš li neko italijansko kopile? Ne znaš? Nisi bio na Cetinju.“

Najbolji živi svedok te cetinjske sramote bio je Bogdan Markano, ulični zabavljač i prodavac suvenira na Dvorskom trgu. Taj čovek je, govoreći za ustaški HRT, svedočio:

„Otac mi je Talijan, majka Crnogorka. Bio je kao okupator 1941. ovde, kao što su sad Srbi okupatori. Posle rata je vezao crvenu mašnu, bio je komunista“, rekao je Markano kroz smeh.

Međutim, njegove reči nisu samo lična ispovest. One su ogledalo moralnog sunovrata velikog dela cetinjskog društva, zbog čega je i bilo moguće da na nekada srpskom Cetinju čujemo Tompsonove ustaške koračnice i pozive Anti Gotovini da protera Srbe i iz Crne Gore, kao što je uradio sa Srbima iz Republike Srpske Krajine.

Deda ustaša, otac komunista, sin montenegrin – Sekula, Milo i Mickey Spajić

Kada su u pitanju priče sa Cetinja, tužne kasabe usred brda, bez osnovnih uslova za život i bez ijednog prirodnog bogatstva, najzanimljivije je to što je linija izdaje srpstva u potpunosti vidljiva. U srpskoj Hercegovini nikle su najgore ustaše. Pokatoličeni na silu ili na ucenu, da bi se dokazali gazdama, morali su da postanu krvožedne ustaše. Na Cetinju je, pak, proces tekao… dobrovoljno.

Sekulu Drljevića niko nije terao da ide u Zagreb i da ljubi skute i noge Anti Paveliću. Niko ga nije terao i ucenjivao radi spasa naroda ili sličnih opravdanja koja uvek imaju kvislinzi. Nezavisni Montenegro pod italijanskom upravom bio je već proglašen, ali je Sekula ustaštvo želeo jer je želeo da ubije i poništi, kanseluje, Srbina u sebi.

To je razlog zašto su nakon rata i oslobođenja Crne Gore najgori komunisti bili upravo crnogorski, odnosno cetinjski. Goli otok je praktično otvoren zbog crnogorskih komunista. Jedni druge su opanjkavali i prijavljivali za sve i svašta. Neko je hteo da legne sa tuđom ženom, nekome je trebala građa za kuću, nekome je trebala tuđa bašta ili stan. Svako je na Cetinju mogao da bude „staljinista“, u zavisnosti od dobre volje komšija.

Na taj način nastala je i krvava crnogorska republička UDBA, iz koje je nastao današnji zloglasni ANB. U Crnoj Gori služba se uvek pitala za sve. Tako se i 1989. godine pitala ko će stati na čelo najmanje i nerazvijene jugoslovenske republike. Nakon decenija de fakto vlasti komunističkih „očeva crnogorske nacije“, iz krila partije ispuzao je Milo Đukanović. U početku „mlad i lep“, kako su mu tepali u Crnoj Gori. Mnogo je obećavao. U stavovima i na rečima bio je ekstreman. Nije igrao šah zbog sličnosti sa ustaškom šahovnicom, sanjao je i Prevlaku i Dubrovnik u sklopu Crne Gore.

Naravno, sve je izdao. Prateći razvojni put cetinjskih ustaša, on je usput pokupio ideologiju Slavka Perovića, cetinjskog Nenada Čanka. Brutalno je pokrao i Ranka Krivokapića, još jednog „Cucu“, iz plemena sa cetinjskih brda gde se rađaju ili ustaše ili stopostotni Srbi – sredine jednostavno nema.

„Obogaćen“ osećanjima mržnje prema Srbima, što će reći prema samom sebi, on je taj koji je izdejstvovao crnogorsku „nezavisnost“ 2006. godine, sličnu, a možda i istu kao što je ona iz 1941. godine. Cetinjske ustaše su za sve vreme vladavine Mila Đukanovića sanjale nekog ekstremnijeg. Želeli su koljača koji će da se obračuna sa Srbima jednom za svagda. Krajem maja 2006. na Dvorskom trgu na Cetinju pevalo se: „Oprosti mi, mila mati, došlo vreme Srbe klati.“ I u godinama nakon tog incidenta pozivalo se na klanje Srba; to je postalo deo folklora.

Nakon pada Mila Đukanovića 2020. godine najviše se tugovalo na Cetinju. Dolaze Srbi, mislile su cetinjske ustaše. Mislili su i da će, kada se protegne srpska ruka pravde do cetinjske kasabe, svi njihovi snovi o klanju Srba da se ugase. Ipak, na vlast su došli i gori izdajnici od Mila Đukanovića.

Milojko Mickey Spajić i Jakov Milatović, „apostoli“, članovi vlade Zdravka Krivokapića, nakon nestabilnosti i turbulencija Zdravkove vlade i vlade Dritana Abazovića konačno su konsolidovali vlast. Jedan je premijer, drugi predsednik države. Suštinski, nema nikakve razlike. Politika Mila Đukanovića, Ranka Krivokapića, Slavka Perovića, ali i Sekule Drljevića, saradnika fašista i ustaša, pa i zelenaša, sačuvana je i oplemenjena.

Opet se potvrđuju formulacije „nasilna aneksija“ za ujedinjenje 1918. godine. Spajić i Milatović nisu ni pokušali da povuku priznanje narko-države Kosovo. Ostaju verni NATO-u, koji je u prvom udaru na Crnu Goru gađao danilovgradsku kasarnu i usmrtio vojnika na odsluženju vojnog roka. O strašnom zločinu i krvničkom ubistvu dece u Murinu da i ne govorimo.

Spajić i Milatović pristaju na ucene cetinjskih ustaša, šiptarskih balista i mudžahedina. Oni su „umiveno lice Crne Gore“, nakon Mila koji je bio „mlad i lep“. Nastavljaju Milovu antisrpsku politiku i zato je potpuno jasno zašto su dobrodošli na Cetinju. Klali bi i njih cetinjske ustaše, nego su dokazali da nisu Srbi, a to je u „dolini bogova“ najvažnije.

(24sedam)