DECU VAM NEĆEMO OPROSTITI! Sa samo 11 meseci, u noći pred Vaskrs, Bojana je zauvek usnula u očevom zagrljaju i postala NAJMLAĐA žrtva NATO agresije

Na današnji dan, Srbija se sa tugom i ogorčenjem priseća jedne od najpotresnijih sudbina iz vremena NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju – sudbine male Bojane Tošović, najmlađe žrtve bombardovanja. Imala je svega 11 meseci kada je ubijena u noći između 10. i 11. aprila 1999. godine, zajedno sa svojim ocem Božinom Tošovićem, u selu Merdare kod Kuršumlije.

Te noći, uoči pravoslavnog Uskrsa, NATO avijacija zasula je ovo malo mesto kasetnim bombama. Jedna od njih pogodila je porodičnu kuću Tošovića, pretvorivši je u ruševine i zauvek ugasivši dva života. Pod tim ruševinama ostali su beba i njen otac, dok je majka Marija, iako teško povređena i u sedmom mesecu trudnoće, uspela da preživi. Te kobne noći porodica je pokušala da pronađe spas u podrumu svoje kuće, ne sluteći da ni tamo neće biti sigurni.

– Oko 23.30 počele su bombe da padaju nedaleko od naše kuće, mi smo se spustili u podrum. Zavili smo Bojanu u ćebe, ona je tada imala 11 meseci, i spustili se u podrum. Zaboravili smo flašicu sa mlekom, suprug se vratio po flašicu do kuće. Kada je stigao ponovo u podrum uzeo je Bojanu u naručje, čučnula sam pored njih i kada je bomba udarila u temelj od kuće, sve nas je zatrpala zemljom. Od silne udarca usta su mi bila puna krvi – prisećala se Marija.

U mraku, pod ruševinama, odvijala se borba za život. Teško ranjen, Božina je i dalje bio svestan i dozivao suprugu, pokušavajući da je umiri dok su bombe nastavile da padaju.

– Kao u snu čula sam muža kako me doziva. Videla sam ga zatrpanog podrumskim kamenjem i gredama. On je bio ranjen, ali u svesnom stanju, pričao je. Nakon toga stigli su moj otac i brat, koji su rukama pokušavali da nas izvuku iz zemlje, bombe su padale celu noć – svedočila je Marija.

Prvi koji su pritekli u pomoć bili su Marijni roditelji i brat, koji su iz gomile ruševina izvukli Bojanu koja je već bila mrtva. Marijin otac Savo i brat Mirko su golim rukama otkopali Božina i Mariju, a zatim ih odneli na put ispod nadvožnjaka, ako bi koliko-toliko bio zaštićeni od bombi.

– Pitala sam “Gde je Bojana?“, a oni su mi rekli da su je odneli kod moje majke. Božin je bio nepokretan ali još živ. Celu noć smo proveli ispod nadvožnjaka, dok nije svanulo i prestalo bombardovanje. Tada sam primetila da moj muž više ne diše. Umro je, zavapila sam a moji su mi tada rekli da mi je i ćerka mrtva – prisećla se Marija.

Teško povređena, Marija je hitno prebačena na lečenje, najpre u Kuršumliju, a potom u Prokuplje. Na njenom telu ostali su brojni ožiljci, ali kako sama kaže – najteži su oni koje nosi u duši. Uprkos svemu, uspela je da iznese trudnoću i 17. juna iste godine rodi ćerku Anđelu.

Danas, više od gotovo tri decenije kasnije, ime jedanaestomesečne devojčice iz Merdara i dalje opominje – da se takvi zločini nikada ne zaborave, a celom svetu koji je nemo posmatrao ili čak učestvovao u ubijanju nedužnih civila tokom 78-dnevnog bombardovanja naše zemlje neka na dan strašnog suda odzvanjaju reči: “Bili smo samo deca!“

Kurir.rs