DOK su sirene parale nebo nad Beogradom, u Atini i Solunu za Srbiju je kucalo jedno srce – srce Grčke.
Foto: Printskrin Youtube/ Crbsko-ruski patriot Serbskiй-russkoй
Od veličanstvenog koncerta Mikisa Teodorakisa do barikada kojima su Grci telima branili prolaz agresoru, sećamo se 1999. godine kada je pravoslavno bratstvo postalo neuništiv štit.
Te 1999. godine, dok je NATO koalicija nemilosrdno zasipala Saveznu Republiku Jugoslaviju projektilima, Grčka je bila jedina članica Alijanse čiji je narod masovno i beskompromisno stao u odbranu Srba. Slike sa atinskog trga Sintagma i solunskog Aristotelovog trga obišle su svet, ali nisu mogle u potpunosti da prenesu svu silinu emocije i prkosa koju su naša pravoslavna braća osećala pred nepravdom učinjenom srpskom narodu.
Lični ugao: Studentski dani i Teodorakisov krik slobode
Mene je ta nezamisliva agresija zatekla upravo u Atini, gde sam boravio na jednogodišnjem semestru izučavanja novogrčkog jezika. Kao student iz Srbije, u tom trenutku sam se osećao rastrzano između strepnje za porodicu kod kuće i nadrealne tišine u tuđini. Međutim, Grčka, iako strana zemlja za mene, tada nije bila tuđina.
Svakodnevno sam pratio vesti na grčkim televizijama koje su, potpuno suprotno zapadnim medijima, otvoreno i saosećajno izveštavale o stradanju srpskog naroda. U društvu, na fakultetu, na ulici – svuda sam nailazio na neverovatnu empatiju. Grci su me gledali ne samo kao prijatelja, već kao najrođenijeg. Taj pogled pun razumevanja i podrške, to „više od prijateljstva“, davalo mi je snagu da izdržim vesti o besomučnom razaranju moje zemlje.
Vrhunac tog zajedništva bio je veliki antiratni koncert na trgu Sintagma, održan 26. aprila 1999. godine. Legendarni kompozitor Mikis Teodorakis, pred više od sto hiljada ljudi, poslao je poruku koja i danas odzvanja: „Mi smo ovde da pevamo za Srbiju, mi smo ovde da pevamo za mir.“ Stajao sam u toj plavo-beloj reci ljudi dok je veliki Mikis grmeo sa bine. Oko mene su bili Grci kojima nije bilo potrebno prevoditi naše suze; stariji su me grlili kao rođenog sina, a mladi su podizali transparente protiv NATO tiranije. Melodija „Grka Zorbe“ i sirtaki tada nisu pozivali na igru, već na moralni otpor protiv bombardovanja mostova, bolnica, kompletne infrastrukture, ali i nedužnih civila.
„Srce Grčke“ i opsada NATO konvoja u Solunu
Uporedo sa atinskim trgovima, Solun je goreo od prkosa. Kao glavna tranzitna tačka za trupe Alijanse, ovaj grad je postao poprište najneposrednijeg otpora. Grčki građani, studenti i radnici organizovali su danonoćne blokade kako bi fizički sprečili prolazak NATO konvoja ka našoj granici. Istorijski su ostali upamćeni prizori kada su demonstranti telima i vozilima zaustavljali britanske tenkove i kamione, dok je grčka policija, deleći osećanja svog naroda, često samo prećutno posmatrala ove činove građanske neposlušnosti.
Posebno je bila snažna akcija radnika grčke železnice koji su odbijali da transportuju ratnu mašineriju ka Makedoniji, dok su lučki radnici blokirali iskrcavanje vojne opreme. U jeku agresije, pokrenuta je i velika humanitarna akcija pod simboličnim nazivom „Srce Grčke“. Iz Atine, Soluna i drugih gradova svakodnevno su ka Srbiji kretali šleperi puni hrane, brašna, lekova i odeće.
Grčki narod je tada pokazao da je istinska solidarnost jača od bilo kakvih vojnih protokola i političkih pritisaka. Grčke državne i privatne bolnice bile su širom otvorene za lečenje ranjenika iz Srbije, a stotine grčkih porodica, preko Crvenog krsta i Grčke pravoslavne crkve, prihvatile su srpsku decu na oporavak, pružajući im utočište i mir dok su nad njihovim domovima još uvek odjekivale detonacije.
Bratstvo koje je preživelo ispit istorije
Danas, kada nas od tih sudbonosnih dana deli više od četvrt veka, sećanje na grčku nesebičnu podršku tokom NATO agresije ne bledi. Naprotiv, ono je postalo deo našeg kolektivnog identiteta. Grci su te 1999. godine dokazali da su prijateljstva među narodima, zasnovana na istoj pravoslavnoj veri i zajedničkoj istorijskoj sudbini, daleko jača od bilo kakvih političkih saveza ili vojnih sila.
Ta godina zauvek je potvrdila bratske odnose Srbije i Grčke. Ona nas svakog proleća iznova podseća na to da u najtežim trenucima, istinski brat nikada ne ostavlja brata. To je zavet koji živi u svakom susretu Srbina i Grka, na svakom mestu, kao živi spomenik ljudskosti iznad bezumlja rata.
Marinos Ricudis – Kapetan koji je odbio da ubija
Najveća pojedinačna žrtva i vanvremenski simbol grčkog otpora svakako je tadašnji kapetan korvete Marinos Ricudis. Kao oficir grčke Ratne mornarice na razaraču „Temistoklis“, on je aprila 1999. godine pred celim svetom izgovorio istorijsko „ne“. Odbio je direktno naređenje da njegov brod učestvuje u logističkoj podršci napadima na SR Jugoslaviju.
„Kao pravoslavac, ne mogu da učestvujem u napadu na bratski narod“, bile su reči kojima je Ricudis zapečatio svoju vojnu sudbinu. Zbog ovog čina izveden je pred vojni sud i osuđen na zatvorsku kaznu. Iako je izgubio službu, Ricudis je zauvek ušao u legendu. Sveti arhijerejski sinod SPC odlikovao ga je Ordenom Svetog cara Konstantina, a njegov lik na muralu u Dunavskoj ulici na beogradskom Dorćolu stoji kao večni podsetnik na čast i čovečnost koja nema cenu.
VAŠINGTON POST TVRDI: Ruska služba spremala scenario sa atentatom na Orbana
RUSKA Spoljna obaveštajna služba (SVR) navodno je razmatrala planove za uticaj na izbore u Mađarskoj, uključujući i insceniranje atentata na premijera Viktora Orbana, u cilju jačanja podrške Orbanu, pokazuje interni dokument do kojeg su došle evropske službe bezbednosti, piše danas Vašington post (WP).
21. 03. 2026. u 13:35
