Da se zdravstveno i emocionalno oporave, pa onda „idu dalje“: I za praznike bez slobodnog kreveta u prihvatilištu Šumadijske eparhije

Ručaju u tišini. Potpunoj. Svako sa svojom tugom i gubitkom. Na zidu iznad njih ikona Bogorodice. Za drugim trpezarijskim stolom i oni koji su završili obok i oni koji nisu gledaju nešto na televiziji. Takođe ćute. Sa strane ikona svetitelja Joakima i Ane, svetaca zaštitnika prihvatilišta za odrasla i starija lica Šumadijske eparhije. U njemu, ni za praznike nema slobodnog mesta. A, nema ni ovako.

Prihvatilište za odrasla i starija lica „Sveti Joakim i Ana” svoje aktivnosti na području Eparhije šumadijske realizuje u okviru fonda SPC „Čovekoljublje”. Prihvatilište je 30. septembra 2020. godine dobilo licencu nadležnog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Prijem korisnika počeo je 4. januara 2021. godine, u kompletno renoviranom prostoru u Ulici kneza Mihaila 163 (baš kod Šest topola).

Arhiepiskop Kragujevački i mitropolit Šumadijski Jovan osveštao je prihvatilište 29. marta 2022. godine i u njemu je sada zaposleno devetoro ljudi, sedam stručnih saradnika (gerontodomaćice) i dvoje stručnih radnika (socijalna radnica i defektološkinja).

Petar Preković, šef kancelarije SPC „Čovekoljublje” u Kragujevcu i odgovorna osoba za sve tehničke stvari koje se odnose na rad prihvatilišta priča za Danas kako je došlo do ideje da Dobrotvorna fondacija „Čovekoljublje” bude nosilac jedne ovake usluge i delatnosti koja je veoma teška i vrlo komplikovana.

– Skupština grada Kragujevca nas je kontaktirala 2019. godine jer je jedino regionalno prihvatilište kod nas u Gerontološkom centru imalo samo šest kreveta, što je premali broj za sam Kragujevac ali i sva ostala mesta koja ka njmemu gravitiraju. Kroz razgovor sa predstavnicima gradskih vlasti došli smo do toga da bi „Čovekoljublje” kao dobrotvorna fondacija Srpske pravoslavne crkve moglo da se uključi u organizaciju novog prihvatilišta koje bi imalo proširene kapacitete i koje bi radilo paralelno sa onim u Gerontološkom centru, priča Peković.

Te 2019. godine su krenuli u adaptaciju kuće u naselju Šest topola koja je vlasništvo gospođe Vere Pantić, a koja ju je zaveštala Bogosloviji „Sveti Jovan Zlatousti” u Kragujevcu. Za adaptaciju prostora i prilagođavanju standarda ministarstva bio je potrebno puno rada i truda, izrada projekta, prerađivanje čitavog prostora koji sada ima 120 kvadrata za kapacitet od 10 korisnika.

– Za početak radova utrošili smo oko 40.000 evra sopstvenih sredstava, napominje Preković.

Korona „pogurala” otvaranje

Sve to je bilo planirano pre početka pandemije korone koja nas je zadesila u martu 2020. godine. Korona je promenla sve planove. Gerontološki centar je bio potpuno „zaključan” i u njega nisu mogli više da se smeštaju novi korisnici.

– Mi smo prihvatilište u martu te godine građevinski završili ali nije bilo potpuno opremljeno. Zamoljeni smo ipak od Skupštine grada da ga otvorimo bez licence i kompletnog završetka radova kako bi primili ljude koji su bili u potrebi a nisu imali gde. Grad Kragujevac je pomogao tako što je obezbedio jedan deo radnika iz Predškolske ustanove „Nada Naumović” (koja je takođe bila zatvorena zbog kovida) a drugi je dobrovoljno radno angažovan preko Centa za socijalni rad. Otvorili smo prihvatilište i tokom prvog talasa epidemije korone u njemu je boravilo 47 korisnika, priseća se Preković.

Tih meseci su radili u izuzetno teškim uslovima.

– Sve je bilo pomoću „štapa i kanapa”. Hrana je stizala sa različitih strana, sredstva za higijenu sa raznih mesta… Sve je bilo ad hok, od danas do sutra… Kada je prošla pandemija zatvorili smo prihvatilište i tek onda završili proceduru za njegovo licenciranje i kompletno opremanje, nastavlja on.

Iste godine, 30. septembra su konačno bili spremni, ali im je za opremanje trebalo još nekoliko meseci.

– Prihvatilište je zvanično počelo sa radom 4. januara 2021. godine dakle, pre dva dana je bilo pune četiri godina kako zvanično radimo, podseća Preković.

Nekad bilo više žena a sada muškaraca

Korisnici se isključivo primaju preko uputa Centra za socijalni rad, to je procedura.

– Oni prave odabir i selekciju korisnika po svojim kriterijumima, i smeštaju ih kod nas dok se za njih ne pronađe drugi, trajniji smeštaj, pojašnjava naš sagvornik.

U prihvatilištu su mahom stariji ljudi (od 65 do 70 godina) koje nema ko da prihvati, bilo posle izlasaka iz bolnice, žive sami bez porodica…

– Ovde čekaju prijem u Gerotološki centar koji ume da potraje, ponekad, i mesecima…, realan je Preković, dodajući da sama reč jasno kazuje – prihvatilište je mesto gde čovek dođe i bude kratko vrema ali drugačije je u praksi.

Zbog okolnosti, korisnici ostaju u prihvatilištu mesecima, neki i po godinu dana. Bilo je korisnika koji su otpušteni, pa su se opet vraćali u prihvatilište dok im nije pronađen trajni smeštaj.

– Prosečno vreme boravka bude po dva-tri meseca, što je dosta za ustanovu tipa prihvatilišta, sikren je on.

Na početku rada prihvatilišta, leti je bio znato manji broj korisnka nego zimi. Međutim, već godinu dana prihvatilite je sa svojim desetokrevetnim kapacitetom stalno maksimalno popunjeno. Godišnje prihvate od 35 do 40 korisnika.

Po rečima socijane radnice Jasmine Barjaktarević, varira i polna struktura korisnika. Prethodnih godina je bilo više korisnica ali u prethodnoj, 2024. godini su dominantni muški korisnici. To je vidljivo golim okom, na ručku u trpezariji samo jednu ženu.

Kao stručna radnica Jasmina je u prihvatilištu od prvog dana, pune četiri godine.

– U socijalnoj zaštiti, bilo koja oblast da je u pitanju nema lakih poslova, jer se radi sa korisnicima koji su u situacijama gubitaka, trauma… govori iz nje višedecenijsko iskustvo iz kragujevačkog Centra za socijalni rad.

Svako sa svojim tugom i gubitkom

Ovde je podjednako zahtevno i teško, jer se korisnici primaju u kriznoj situaciji, zdravstvenoj i životnoj.

– Oni, istovremeno trebaju da se stabilizuju ali i pripreme da odavde izađu. To je za njih teško a izazovno i za naše osoblje. To je teško je zbog drugih korisnika, jer je naša grupa promenjljiva pa je zbog toga zahtevno i teško ovde boraviti. Cimeri u sobama se stalno menjaju, neko dođe a neko ode, onda korsnik pomisli: „A, šta je sa mnom?”, „Da me nisu zaboravili?”, „Je l za mene nema rešenja?”prenosi nam ona strepnje i pitanja onih koji duže borave u prihvatilištu.

A, u grupi poznati ili nepoznati ali svako sa svojim tugama i gubicima.

– Cilj da se zdravstveno ali i emotivno stabilizuju da očuvamo njihove sposobnosti poput kognitivnih… Da, nauče neke nove modele, napominje ova naša sagovonica sa opaskom da je za sve korisnike obavezna radno-okupaciona terapija.

Dok razgovaramo u malenoj kancelariji iznad nje su crteži na kojima piše „za Jasminu moju večitu hraniteljku”, ili „Give peace a little chnace”. Korisnici tokom boravka u prihvatilištu proizvode magnete za frižidere i ukrasne sapune.

U samom startu rada prihvatlišta preciziran je broj nepokretnih korisnika.

– Trenutno smo limitirani na dva ali dešavalo se da ih bude i po četvoro-petoro što je veliki problem jer je izuzetno teško i zahtevno raditi sa njima, nastavlja Preković.

Naš prvi sagovornik korisnik, u sobi do glavnog ulaza je sedamdesetšestogodišnjak koji je u prihvatilištu već puna dva meseca.

– Dobro je, odlično, nije loše… E, kada bi još imali i stalnog lekara voleo bih i da ostanem ovde a ne da idem na drugo mesto, odgovara onn kao iz topa na pitanje kakao mu je u „Svetom Joakimu i Ani”.

Pet godina mlađi, njegov cimer u prihvatilištu je nešto više od nedelju dana, od pre Nove godine. Muče ga zdravstveni problemi sa bešikom i kilom, pomalo mu je i hladno, zamera on na „jačini grejanja”.

– Super je. Hrana nije loša, paze nas, kupaju, sve je kako teba…, otvreno kaže njihov treći cimer star 65 godina koji je u prihvatilištu već onih „prosečnih” dva meseca.

Pomažu i volnteri iz Slovačke i Turske

Prihvatilište za odrasla i starija lica „Sveti Joakim i Ana” učestvuje i u projektu EU volonteri. Prethodne godine kod njih je volontirala i pomagala devojka iz Slovačke, a sada je tu na godinu dana momak iz Turske dvadesetšestogodišnji Etan Ajden.

Po obrazovanju turistički vodič Etanje u rodnom Istanbuku radio kao prevodilac u bolnicama za engleski, italijanski i turski jezik. Tri godine je boravio, obučavao se i usavršavao u SAD a potom još godinu dana radio u italijanskom gradu Bolonji gde je volontirao u centru, prihvatilištvu za osobe sa Daunovim sindromom.

Dobro se snašao u Kragujevcu („ista smo kutura” dodaje sa širokim osmehom) napominjući da je posao u kragujevačkom prihvatilištu lakši i manje zahtevan jer je u Bolonji radio u šelteru sa 40 korisnika. Od marta će im se priključiti još jedna volonterka iz projkta EU volonteri. Mogu i van EU, Ertan je živi dokaz.

A, posle novogodišnjih praznika treba dočekati i božićnje u prihvatilištu. Svako sa svojom tugom, gubitkom i strepnjom „kuda” i „gde posle”.

Kraljevčani jedini shvatili i platili uslugu

Prihvatilište „Sveti Joakim i Ana” je zamišljeno kao regionalno. Finsiranje ovakvih usluga je izuzetno skupo. Grad Kragujevac, po javnoj nabavci, tražio je devet mesta a jedno je rezervisano za korsnike iz Kraljeva.

– Na početku rada ponudili smo usluge svim opštinama, odnosno centrima za socijalni rad iz Šumadijskog okruga, pa sve do Čačka. Ponudili smo saradnju ali niko od njih nije bio spreman da takvu vrstu usluge plaća tokom čitave godine već samo kada se javi hitan slučaj a takav način rada nije moguć, jer moramo da imamo „pokriveno” mesto/krevet 24 sata svih sedam dana u nedelji tokom cele godine, napominje Petar Preković.

A, u poslednje vreme u prihvatalištu nema praznih kreveta. Ni jednog.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.