DA NIJE ĐENERALA, SVEGA BI BILO, SVEGA, SEM SRBA… “Novosti” u rodnom selu Ratka Mladića, Božanovićima kod Kalinovika

KAD psi rata zareže na našem pragu, Srbin uvek izrodi velikog vojskovođu da svoje pleme sačuva. U Božanovićima nadomak Kalinovika, podno Treskavice, od pamtiveka živi starosedelačka porodica Mladića. Kako nekad, tako i danas, skromno, preskromno.

Desetak preostalih duša ovdašnjih, iz četiri kuće, sprema se za Beograd, da se poslednji put pozdravi sa najčuvenijim u svom rodu, počivšim generalom Ratkom Mladićem.

Ispred đeneralove rodne kuće sačeka nas šarplaninac Medo. Došlo je i to vreme, mirno, da veće zaštite ljudima ne treba.

Za njim, u avliji se pojavi Zdravko Mladić (64), rođak đeneralov. Prvi minuti protekoše skoro bez reči, osim izraza saučešća, tad Zdravko iznese dunjevaču.

– Za pokoj duše srpskog vojskovođe. Da Gospod oprosti grehe i podari mu večni mir – začu se molitva.

Ispred nas, iz dvorišta pogled se pruža na zapad, na planinu Treskavicu, dinarsku golet visoku 2.086 metara. Levo je Zelengora, Nevesinje i Hercegovina cela, pravo. Desno iza brda, tamo je Sarajevo.

U podnožju Treskavice iz avlije gledamo Laloviće i kuće odakle je đeneralova majka Stana pošla u Božanoviće za Neđom Mladićem. Za devet godina u braku izrodili su troje dece: ćerku Milicu i sinove Ratka i Milivoja. Neđo i Stana su na početku Drugog rata preležali tifus, od kojeg je oboleo i sam Ratko, kao beba. U proleće 1945. godine, pred sam kraj rata, Neđa su ubile ustaše iz 9. ustaško-domobranske brdske divizije tokom borbi kod Ivan-sedla. Tu, u planinama između Sarajeva i Konjica, kod Bradine, nadomak legla iz kog se u svet izmileo ustaški poglavnik Ante Pavelić.

Kakvo mesto, da se Srbin rodi i da opstane! U ovim su se krajevima ustaše “križari” krili sve do 1950. godine.

Iz istorije starije, u noviju, vodi nas Zdravko, pokazujući okolinu: sa prozora đeneralove rodne kuće, u kojoj je proveo detinjstvo, prizori su skoro nestvarno lepi: planine i katuni, gore i goleti, nebo široko sa sve četiri strane. Božja lepota. Zar da tu, istorija piše tragedije.

– Evo je Treskavica pravo ispred nas. Za srpsku novu istoriju, jedino su Košare, možda, iznad Treskavice. Naših 110 momaka je na tim brdima ostalo – vodi nas Zdravko u godinu 1995.

Ofanziva muslimanskih snaga na Treskavicu bila je jedna od najtežih, najkomplikovanijih i najkrvavijih pešadijskih operacija tokom rata u Bosni i Hercegovini. Visoravan, ključna za obe strane zbog kontrole južnih prilaza Sarajevu i komunikacije ka Kalinoviku i Hercegovini, zalivena je krvlju. Surove bliske borbe za planinske vrhove i kote iznad 1.500 metara, za Pašinu planinu, Mali trem, Đokin toranj, Kobiljaču, tu nadomak Božanovića i Kalinovika, okončane su na izmaku rata, kada je proboj neprijatelja konačno osujećen i mladom krvlju plaćen.

– Ognjište se moralo braniti. A na ovom putu kojim ste došli, na krivini, desio se prvi sukob naših i njihovih mladića. Onda su nikla dva groblja, jedno za njihove na gumnu Mladića, jedno za naše – nastavlja Zdravko. – Nijedan borac Republike Srpske nije obrukao generala, niti je general obrukao ijednog od njih.

Putem, u susret nam dolazi komšija Nenad Ostojić.

– Život je tek bio počeo, kad sam otišao u rat, kao što učini skoro svako od nas, ovdašnjih Srba. Imao sam 18 godina na toj raskrsnici. Ispred mene život, ili rat. I bi rat – kaže Nenad. – Posle svega, sva su nam sela poluprazna, ne koliko od rata, već od potrebe da se ide u gradove i da se zaradi. Ostala je sloboda, jer šta bi bilo da se nismo uspeli odbraniti, da nismo imali našeg generala?

Oko hotela “Moskva” u centru Kalinovika, pričaju ljudi šta bi bilo: bilo bi kao što je u Sarajevu danas. Kao što je na Kosmetu, u Krajini. Bili bi unedogled oko nas sve sami, novi Prebilovci i Jadovna, Gradiške, bihaćke Garavice i Drakulići i Šargovci i Motike, Stari Brodovi i Velike.

Bilo bi svega, samo Srba ne bi bilo. Ni žive duše da za njima zakuka.

– Sad je sve, brate Srbine, lakše. Mora biti da je u rajskom naselju lako za one što postradaše za nas. Lakše je i za nas žive. Sad ćemo sve lako, kad smo se, uprkos svemu i svima, odbranili. Rađaju se deca, život se nastavlja, ali mi lekcije nikad nećemo zaboraviti. Valjda smo ostali živi zarad tog nauka, da ognjište braniti moraš – govori konobar i upućuje nas u centar sela.

Tu je u srcu opštine spomenik palima na kalinovačkom ratištu. U kamen, pod generalskom šapkom, šajkačom, urezano je više od 200 imena. Tu su i stihovi Đorđa Sladoja pesnika iz Uloga, sela smeštenog uz put ka Nevesinju. I stihovi Rajka Petrova Noga, pesnika rođenog u selu Borija, sedam do osam kilometara odavde udaljenom:

“Nek pada snijeg

Gospode

Iz sećanja po očima.

Spavajte šumske jagode

Sve moje ovde počiva.

Spavajte moji umrli

Bez groba i bez biljega

Neka nas vetar zagrli

Zavije pokrov od snijega.

I neka majku zbodenu

I njenu crkvu jeliku

Bijelim ruhom odjenu

Za našu tugu veliku.

Tuguje Kalinovik, tuguje Srbija. Tuguje makar pola Bosne. Dostojanstveno, kako i priliči, u koje god mesto čovek da zađe u ovoj Bogom datoj lepoti – tuguje jer još ima ko. Crkve duž puta, od Višegrada, preko Goražda i Foče, na Palama, u Trebinju, širom Republike Srpske pune su sveta na Veliku Gospojinu.

Republika ljubi Gospoda, a ljubi i svog tvorca.

Susreti na kosidbi

ISPRAĆA nas Zdravko Mladić iz Božanovića, vreme je da se familija spremi za put.

– Svakog jula ovde u selu organizujemo Mladića mobu, veliku kosidbu. Dolazi nam tada Srbadija iz svih krajeva gde naši ljudi žive. Povedite dogodine Užičane, Beograđane, Čačane da se u Kalinoviku i u Božinovićima lepim povodom sretnemo – pozdravlja Zdravko.

U školi samo 48 učenika

– Da je nas neko nekada pitao želimo li rat, rekli bismo – ne. Ali nas niko nije pitao. Niti su nas “na prvim demokratskim izborima” uoči rata pitali kakvu državu želimo. Posle svega, ipak, opstali smo. Daleke 1970. godine naša škola imala je 1.700 đaka. Danas ih ima svega 48 u svih osam razreda. Razlog je isti kao i u svim našim selima, mladi idu u gradove za poslom, kupuju tamo stanove, a zavičaj samo posećuju – kaže Verica Elez, direktorka Osnovne škole “Ljutica Bogdan” u Kalinoviku.