Само неколико сати након што је Врховни суд САД поништио његове царине, Доналд Трамп је донео нову одлуку – уводи глобалну стопу од 15 одсто.
Суд је са шест гласова “за” и три “против” пресудио да је амерички председник прекорачио овлашћења и оборио кључни инструмент његове трговинске политике. Трамп пресуду назива “страшном”, судије “будалама”, али уместо повлачења – следи контраудар.
Нова царина ступа на снагу 24. фебруара и важи 150 дана, док Бела кућа најављује да ће користити друга правна овлашћења како би наставила исту политику.
“Одлука Врховног суда се односи на одлуке везане за царине донете на основу позивања на такозвани IEEPA, односно закон донет 1977. године са циљем да председнику да овлашћења у случају различитих спољних претњи по САД, да може брзо да реагује са различитим царинским стопама и ограничењима да би спречио претње по америчку националну безбедност”, наводи Димитрије Милић.
Објашњава да се закон из 1962. односи на заштиту индустрија од значаја за националну безбедност, попут челика, алуминијума и бакра, док је IEEPA замишљен као инструмент за реаговање на спољне безбедносне претње, а не као трајни механизам за вођење трговинске политике.
“Све одредбе које је Доналд Трамп донео позивајући се на Закон из 1962. године остају на снази. Међутим, готово све мере донете на основу IEEPA из 1977. године – Врховни суд је оборио”, истакао је Милић.
Указује да шеф Беле куће сада покушава на друге начине да настави своју царинску политику.
“Али, то је показатељ да је немогуће водити дугорочно политику царина без одобрења Kонгреса”, наглашава Милић.
Краткорочне мере без Конгреса, дугорочне уз политички ризик
Коментаришући најаву нових царина са роком трајања од 150 дана, Милић наводи да председник може да уведе такве мере на основу закона из 1974. године, али само привремено.
“Председник има могућност да заштити привреду царинама, али у трајању од пет месеци. Да бисте те мере систематизовали, неопходна је подршка Конгреса“, објаснио је Милић.
Иако Доналд Трамп тренутно има већину у оба дома Конгреса, она је, како истиче, врло тесна, а додатни ризик представљају предстојећи међуизбори.
“Постоје тенденције да би Демократе могле да преузму већину у Представничком дому. За Сенат се и даље поставља питање пошто је много лакше, да кажемо, заменити, односно победити конгресмена него сенатора. Сенатори су много боље позиционирани да задрже своју позицију. Што би наравно ограничило могућност да се и кроз Kонгрес доносе царине”, каже Милић.
Међутим, како истиче, оно што Трамп покушава кроз све ове мере, да користи такозване извршне наредбе, односно извршна овлашћења која председник има из различитих закона, јер то додаје елемент изненађења.
“То додаје елемент флексибилности. Kада ви расправљате у Kонгресу месецима о томе како ћете решити своје царине, то онда уништава сваки елемент изненађења који ви можете да произведете кроз ове мере у односу на било неке ривале, у економском или чак политичком смислу, или чак и на савезнике, пошто је велики број ових царина које је сада Врховни суд оборио био је усмерен и против савезника”, наводи Милић.
Судска власт као коректив извршне моћи
Иако у Врховном суду већину чине конзервативне судије, Милић оцењује да одлука против Трампових царина показује да тај вид америчког балансирања моћи између различитих грана власти функционише.
“Чак и када одређени лидер има пуну вертикалу власти. Што јесте један вид ударца на Доналда Трампа у политичком смислу, јер је прошле године, када је дошао на власт, деловао потпуно незаустављиво са својим деловањем”, поручио је Милић.
Истиче да се показало да ни конзервативне судије не желе да толеришу када председник излази превише из онога што су његова овлашћења, јер то подразумева велику концентрацију моћи у извршној власти наспрам законодавне власти.
Компаније и могући захтеви за одштету
Након одлуке суда, отворено је и питање да ли компаније имају право на повраћај новца уплаћеног по основу спорних царина. Хиљаде компанија сада разматрају тужбе за повраћај и до 170 милијарди долара.
“То је сада кључно питање у америчком јавном мњењу – који су механизми за индивидуалне компаније које су увозници, које су самим тим платиле високе царине, које су њихове могућности да у том смислу туже федералну владу и да добију накнаду”, додао је Милић.
Подсећа да су приходи од царина прошле године износили нешто више од 250 милијарди долара, што није пресудна ставка у америчком буџету, али може представљати проблем у условима високог дефицита.
“Ако погледамо у неком хипотетичком удару који би могао да се деси на америчке јавне финансије, уколико компаније нађу правни начин да наплате своја потраживања, односно да врате новац који је њима федерална влада наплатила по основу који, као што Врховни суд каже, не стоји. Тако да је то једно врло важно питање, јер без обзира што није велика цифра свеукупно, она јесте проблем када америчке јавне финансије нису у најбољем реду, у смислу да Америка бележи врло високе дефиците већ годинама, да не успева да избалансира буџет, да троши сваке године више него што приходује кроз порезе”, указао је Милић.
Царине постале трајан елемент америчке политике
Милић истиче да су царине постале трајан елемент америчке политике, без обзира на то ко је у Белој кући, али да се разликују алати које користе Демократе и Републиканци.
“Тај алат је користио и Џо Бајден, али селективно, углавном против Kине у конкретним индустријама. Он се ту позивао доминантно на нефер трговинске праксе, односно у том смислу користио је релативно сигурне и проверене сфере у којима већ постоје истраживања која се тиме баве – односно првенствено аутомобилска индустрија, челик, алуминијум. Доналд Трамп је на неки начин покушао то свеобухватније”, додаје Милић.
Истиче и да Демократе и Републиканци имају у својој политичкој агенди један вид реиндустријализације Америке, као и да то није питање само економије него и националне безбедности.
“Доналд Трамп генерално је више ближи царинама као алату. У смислу да, уместо да се америчкој индустрији дају подстицаји – чему је била склона демократска администрација – њихова филозофија је да америчку индустрију треба заштитити царинама и да онда америчке компаније више инвестирају у самој Америци, да мање отварају погоне и фабрике ван САД”, објашњава Милић.
“Видимо да царине, уколико нису кодификоване у оквиру неког закона или уколико их Kонгрес не подржава, оне су врло склоне управо оваквим ад хок променама и наравно ризику судске власти да их обори”, закључује Милић.
