“Динамо је сам себе убио, направио харакири”, изјавио је некадашњи голман репрезентације Југославије Томислав Ивковић, након што је загребачки клуб претрпео испадање из плеј-офа квалификација за Лигу шампиона.
Шампион Хрватске је пропустио велику прилику да се врати у најјаче европско такмичење – у првом сусрету против Викинга на “Максимиру” су после десет минута водили 2:0 па само ремизирали 2:2, док су и у реваншу у Норвешкој повели 1:0 у десетом минуту.
На крају их је Викинг савладао 3:1 и елиминисао, а уз испадање словеначког Цеља у продужецима двомеча са Слованом из Братиславе (укупан резултат 2:3) и ранији крах Црвене звезде против Хапоела Бершеве, регион некадашње Југославије нема ниједног представника у овосезонској Лиги шампиона.
Исти је случај био и прошлог лета – тада је Звезда испала у плеј-офу од Пафоса, док су сви остали доживели крах: Ријека је испала већ у другом колу квалификација, Олимпија из Љубљане чак у првом, док је после београдских црвено-белих најдаље стигла македонска Шкендија (треће коло).
Да ли онда регион бивше Југославије постаје нова “црна рупа” европског фудбала, са клубовима који морају да се у најбољем случају задовољавају наступима у Лиги Европе, а све више и Лиги конференције? Или се ипак ради само о случајности, исходима неколицине мечева који креирају слику гором него што јесте?
Поновљени неуспеси из пост-ковид периода
Две узастопне сезоне без “екс-Ју” тимова у Лиги шампиона последњи пут су се, случајно или не, догодиле у периоду након пандемије коронавируса.
Биле су то сезоне 2020/21 и 2021/22. У првој од две сезоне се може рећи да се радило о мањку среће, јер су се све рунде квалификација осим плеј-офа играле на један меч, како би се надокнадило време изгубљено прекидом претходне сезоне услед пандемије.
Тако су тимови из некадашњих југословенских република редом испадали минималним резултатима. Звезди је Омонија дошла главе на Кипру после пенала, Динамо Загреб је у Мађарској изгубио од Ференцвароша 2:1, Цеље је од Молдеа изгубило 2:1, па чак и Сарајево од Динамо Бреста 2:1 у Белорусији.
Да су то били двомечи, сви ти дуели лако су могли да изгледају другачије са реваншима, што и показују резултати Звезде и Динама у Лиги Европи те сезоне – шеснаестина финала, односно четвртфинале.
Наредне сезоне (2021/22) је Шериф из Тираспоља спречио сигурног представника бивше државе у Лиги шампиона, јер је избацивањем Црвене звезде онемогућио њихов окршај са Динамом у плеј-офу. На крају су и Загрепчани пали пред Молдавцима, који су били хит такмичења те јесени.
Најстабилнија деценија бивше Југе
Најстабилнији период за тимове из региона по питању пласмана у Лигу шампиона догодило се током шест сезона од 2014. до 2020. године, када је у свакој сезони бар један тим играо групну фазу.
Почело је с Марибором, наставио је Динамо наредне две године, словеначки тим се вратио 2017, да би се 2018. прикључила и Црвена звезда. Годину касније у групној фази су играли и Звезда и Динамо.
Када се погледа период од 2010. до 2020. године, бивша Југославија је имала свог представника у девет од десет сезона.
То су 2010. били Партизан и 2011. и 2012. Динамо из Загреба. Изузетак је била само сезона 2013/14, када је Звезда била избачена из европских такмичења, а Партизан добијену шансу није искористио (испадање од Лудогореца).
Промена система квалификација значајно помогла регион
Нимало случајно, ови успеси били су у великој мери и плод промена у систему квалификација који је ступио на снагу у сезони 2009/10.
Тада су тимови раздвојени по томе да ли су шампиони својих држава или не, па екипе из региона више нису могле да играју против тимова из најјачих европских лига (осим у случају да имају два представника у квалификацијама, што се повремено дешавало и Хрватској и Србији).
Јасан показатељ ефеката промена које је предводио тадашњи председник Уефе Мишел Платини је чињеница да је од почетка 21. века до увођења новог система квалификација “екс-Ју” само једном имала представника у Лиги шампиона. Био је то Партизан у сезони 2003/04.
Ипак, највећу жал коју навијачи овдашњих клубова осећају када не успеју да се пласирају у Лигу шампиона огледа се у томе ко им данас стоји на путу ка елитном такмичењу.
Највише боли када више не испадаш од најбољих
Некада су тимови из региона испадали од Милана, ПСВ-а, Ренџерса (као Црвена звезда), Арсенала, Вердера, Шахтјора (попут Динамо Загреба) или Бајерна (као Партизан).
И тада је било киксева, попут Партизанове Артмедије 2005, или Хајдукових крахова против Шелбурна и Дебрецена 2004. и 2005.
Али када се, као након промена система квалификација, на путу испрече тимови попут Хапоела Бершеве, Викинга, Пафоса, Лудогореца или Омоније, онда и неиграње у Лиги шампиона више боли, јер долазе из земаља које не припадају “крему” европског фудбала.
Реалност је да су клубови из бивше Југославије од промена квалификација 2009. године имали 14 учешћа у Лиги шампиона (Динамо седам, Звезда четири, Марибор два, Партизан једно), што је више него земље Скандинавије – укупно 12 учешћа у истом периоду за Шведску, Данску и Норвешку.
То је више и од земаља уже централне Европе, јер су Чешка, Словачка, Пољска и Мађарска заједно имале 11 учешћа у Лиги шампиона од сезоне 2009/10. Слика би била далеко другачија ако би се урачунале значајно богатије Швајцарска и Аустрија.
“Мрвице” се деле на све већу конкуренцију
Зато, друга узастопна сезона у којој се химна Лиге шампиона неће чути нигде од Вардара до Триглава не указује да је регион бивше Југославије некаква “црна рупа”.
Оно је више показатељ да су “мрвице” које су најјаче лиге Европе оставиле остатку континента почеле да се деле на све већи број клубова и земаља “гладних” елитног такмичења.
Тако овдашњи клубови морају да зазиру не само од увек добро организованих система централне Европе или Скандинавије, већ и од све богатијих и амбициознијих делова источних делова континента, оних који добрано “каче” Азију. У неком будућем периоду, то ће проширити повратак руских клубова.
Један од проблема који регион ипак може да решава сам налази се код куће – у квалитету и конкурентности домаћих шампионата.
Када већ новца нема колико га је у другим деловима Европе, клубови из бивше Југославије мораће да траже предност у ономе што им је преостало: бољој организацији, стабилнијим системима и конкурентнијим лигама.
То, наравно, није гаранција успеха. Али би конкурентније домаће лиге и стабилнији клубови могли да буду најреалнији пут да се државни прваци чешће врате у Лигу шампиона, а остали клубови задрже корак са све већом конкуренцијом у другим Уефиним такмичењима.
