Предворје катастрофе
Цунами у Индијском океану последица је подморског Суматранско-Андаманског земљотреса у јутарњим часовима 26. децембра 2004. године, на дан после католичког Божића. Погодио је обале више земаља у јужној и југоисточној Азији и стигао до истока Африке. Наштетио је људима од Индонезије до Сомалије и усмртио најмање 228.000 особа у 15 држава, што га чини једном од највећих природних катастрофа са смртним исходом у модерној историји.
Земљотрес је наступио у 7.58 према локалном времену, у тренутку када је у Србији било око два сата после поноћи. Епицентар је био на дубини од 30 и удаљен око 160 километара од западне обале Банда Аћеа, у северном делу индонежанског острва Суматра, а јачина је износила 9,1 степени Рихтерове скале. Реч је о најснажнијем земљотресу у Азији, највећем потресу у свету у 21. веку и трећем највећем од 1900. и доба модерне сеизмографије. Дужина расцепа плоча била је између 1.200 и 1.300 километара због чега се потрес осетио и на удаљеној Аљасци.
Нагло померање морског дна за неколико метара праћено је цунамијем – стварањем лучког или заливског таласа – изузетно велике кинетичке енергије и разорног механичког дејства на приобаље. У дубокој морској води таласи су имали малу грбу и једва били приметни, али су ка обалама напредовали брзином од 500 до 1.000 километара на час. У тренутку удара код индонежанске провинције Аће су успорили и нарасли на висину од 24 до 30 метара, попут десетоспратне зграде.
Цунами је у распону од 15 минута до седам сати стигао до обала држава. Север Суматре је погођен брзо, док су таласи до Шри Ланке, обале источне Индије и Тајланда стигли сат и по до два касније. Највећа снага таласа цунамија била је у правцу исток-запад. Стога је Бангладеш, који је на северу Бенгалског залива, имао мање жртава од Сомалије, упркос томе што је земља релативно близу епицентра. Цунами је 16 сати од потреса стигао и до Јужне Африке, па чак и Антарктика, уз мале цунамије у водама Тихог окена.
Рани знаци узбуне
Иако је од земљотреса до удара цунамија у копно прошло око два сата, ниједна држава није била обавештена о надолазећој катастрофи. Таласи су у почетку неприметни, а у Индијском океану није ни постојао напредни систем упозорења на цунами, на основу којег би становништво могло да се припреми за евакуацију.
Становништво свега пар острва је осетило да нешто није у реду. Домороци са острва Симеулуе, као и Абороџини код Андаманских острва, поучени предањима о земљотресима праћеним цунамијем са краја 19. века, побегли су из приобаља у брда и дубље у копно чим су осетили подрхтавање.
Друге је спасило знање о природи цунамија. Тада 10-годишња Британка Тили Смит на породичном летовању у тајландском Пукету приметила је да се вода у океану нагло повлачи, баш како је учила на часу географије у школи. Њени родитељи су обавестили остале купаче на плажи Микао, са које су, испоставиће се, сви безбедно евакуисани. Слично је, у заливу Камала, северно од Пукета, приметио и шкотски биолог Џон Кростон, одвезавши аутобус накрцан туристима и мештанима на оближњи брег.
Људи који су на време схватили размере катастрофе били су изузеци. Убрзо су вишеметарски таласи прогутали читава насеља тик уз океан. Најтежа погођена подручја била су око Банда Аћеа у Индонезији, читава Шри Ланка, као и заједнице око Тамил Надуа у Индији и Каулака на Тајланду. Са више од 220.000 жртава и још десетине хиљада несталих, цунами из децембра 2004. у Индијском океану је највећа природна катастрофа са смртним исходом у 21. веку, најсмртоноснија када је реч о цунамију и најтежа катаклизма у историји Индонезије, Тајланда и Шри Ланке.
Кад је већ било касно…
Цунами је најпре стигао до обала у провинцији Аће, у чијој је близини и формиран. Званичници су проценили да је највише мештана страдало када је изашло на плаже да истражује корално дно пошто се вода повукла. Подручје су у кратким размацима погодила три таласа висине од шест до 12 метара, сваки већи од претходног. Локалци су их описали као “црног џина”, “планину” и “водени зид”. Бујице су продрле и до кућа удаљених око 3,5 километра од океана, носећи пред собом читаве зграде, возила и бродове. Наредни таласи у другим деловима острва достизали су и до 30 метара висине.
Иако је је удаљена 1.700 километра од епицнетра земљотреса, Шри Ланка је опустошена цунамијем. Први удар уследио је око два сата после потреса код Суматре, погодивши источну обалу, а наредни таласи погодили су и југозападни део, у којем има највише туристичких комплекса и рибарских насеља. Таласи су достизали висину до 13 метара и такође ударали о обалу у три наврата, рушећи читаве хотеле и насеља. Највише људи у једној несрећи страдало је када је воз са 1.750 путника искочиио из шина због цунамија и преврнуо се, усмртивши најмање 1.000 особа.
Тајланд је погођен на југозападу, где је било највише страдалих страних туриста, поготово у летовалишту Каулак, чувеном по песковитим плажама, луксузним хотелима и брдовитим прашумама. Сценарио је био исти – повлачење мора, знатижељни туристи и надолазећи огромни таласи који лупају о копно и руше све пред собом. У Индији су се таласи поклопили са локалном плимом, а достигли су висину до пет метара у појединим подручјима. Бујице су усмртиле више од 600 ходочасника и свештеника у једном храму.
Цунами је лутао све до Африке, посебно у деловима који су окренути ка Индијском океану. Такође је стигао и у Малезију, мада је ова држава била природно заштићена Суматром. Бангладеш је избегао већу катастрофу, јер је смер од истока ка западу ослабио струјање ка северу и обалама те земље. У висини од два метра, ударио је и у обале Јемена. Плимни таласи слабог интезитета стигли су и до копна Аустралије.
Бројке једне катаклизме
Коначни извештај Коалиције за процену цунамија указује да је у трагедији погинуло скоро 228.000 особа, док Уједињене нације тврде да их је страдало више од 229.000. Од тога, у Индонезији је погинуло више од 167.000 људи, у Шри Ланки 35.000, у Индији око 18.000, а на Тајланду скоро 5.500. Страдали су и житељи Мјанмара, Сомалије, Младива, Малезије, Танзаније, Сејшела, Бангладеша, Јемена и Кеније. Најдаља жртва цунамија пријављена је у Јужноафричкој Републици, у Кејптауну, 8.000 километара од епицентра земљотреса.
Једна трећина страдали су деца, која и данас чине значајан део укупне популације тада погођених региона. Такође, у већини земаља више су страдале жене него мушкарци. Оксфем је у једној студији појаснио да је разлог томе што су већина њих биле домаћице које су у то доба дана биле на плажама после испраћаја мужева рибара на пучину, или су чувале децу и обављале друге кућне послове.
Међу мртвима и несталима је и око 9.000 туриста из иностранства, махом Европљана. Децембар је у погођеним регионима најбољи период сезоне за летовање, када многи странци похрле у егзотичне крајеве. Погинуло је 543 Швеђана и 539 држављана Немачке.
Такође, поред несталих, и даље је проблем идентификација појединих жртава. У заједничком фонду држава погођених цунамијем из 2004, налазе се разни новчаници, документи, електронски уређаји и сви предмети који се могу сматрати идентификационим доказом за страдале чији су надгробни споменици и даље обележени једино бројевима.
Хуманитарна обнова и економски колапс
Уједињене нације су на почетку 2005. процениле да ће акција обнове погођених крајева бити најскупља у историји човечанства. Тадашњи генерални секретар УН Кофи Анан предвиђао је десетогодишњу ревитализацији подручја.
Ипак, ниво штете по економију земаља зависи од угла гледања. Ниједна земља није банкротирала због штете проузроковане цунамијем, али су локалне економије у погођеним подручјима девастиране. Шри Ланка је 15 година обнављала секторе туризма и риболова – две гране привреде које је цунами потпуно одсекао, оставивши 500.000 људи без посла. Такође, уништено је и на стотине хиљада кућа, ресторана, продавница и других инфраструктурних објеката које је требало обновити. Пијаћа вода се измешала са морском, а поједине земље и даље раде на пречишћавању цевовода.
Била је потребна огромна хуманитарна помоћ због инфраструктурне штете, несташица хране и воде, као и потенцијалних зараза. Апел за помоћу упућивали су сви, укључујући и тадашњег америчкког председника Џорџа Вокера Буша.
Већи део света се одазвао и нудио је помоћ. Светски програм за храну припремио је оброке за више од 1,3 милиона људи погођених цунамијем. Нације широм света донирале су више од 14 милијарди долара помоћи за оштећене регионе, при чему је највише издвојила влада Аустралије, око 820 милиона долара. Путем СМС порука прикупљено је 42 милиона долара.
Ефекти и наук
Истраживачки центар за ублажавање цунамија и катастрофа на Универзитету Аће евидентирао је око 150.000 ђака из 1.500, у цунамију порушених, школа који су имали потешкоћа током образовања због траума насталих током трагедије из 2004. Здравствени и хуманитарни радници пријављивали су код преживелих широко распрострањену психолошку трауму повезану са трагедијом. Поједини синдроми примећени су и после 14 година од земљотреса у Иднијском океану.
У најтеже погођеној области Аће, у Индонезији, већина становништва припада конзеравтивним религијским групама радикалног исламизма. Туризам је готово потпуно забрањен и искорењен услед сукоба побуњеника за превласт и веровања локалаца да је цунами божанска казна за муслимане који се међусобно убијају, избегавају свакодневне молитве или следе материјалистички начин живота, убрајајући у то и боравак странаца у овом подручју.
За многе у свету, ово је био најзначајнији догађај у 2004, једнако важан као и рат који се тада разбуктао у Ираку.
За наук, коначно је размотрена идеја универзалнијиег система за упозорење од цунамија у Индијском океану. Издвојена су значјна средства у наредним годинама како би се успоставио систем упозорења који функционише у 27 држава чланица. Систем је, рецимо, издао упозорења у року од осам минута када је други земљотрес погодио исти део Индонезије 2012. Слично томе, када је био потрес у Нотоу, у Јапану, у јануару 2024, брзо су издата упозорења и наређена је евакуација становништва.
