У низу инцидената који су последњих дана забележени на Косову и Метохији, обијене су и оштећене српске православне цркве у Добротину и Горњој Гуштерици, што је изазвало реакције Канцеларије за КиМ и Министарства културе Србије.
Надлежни упозоравају на наставак таласа напада на српско духовно и културно наслеђе, док стручна јавност истиче да се, поред физичких, води и борба на плану тумачења и присвајања историје.
Јасмина Ћирић, професорка Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, историчарка уметности и експерт за српску средњовековну баштину, истакла је у разговору за РТС да најновији напади на цркве и верске објекте на КиМ јесу нови, али је тактика која се примењује на терену стара и добро позната.
Професорка наглашава да није реч само о криминалним радњама већ и о озбиљном кршењу Закона о заштити културних добара Републике Србије и међународног права. Сваки напад на задужбине, било да је реч о средњовековним споменицима или објектима новијег датума, представља напад на културну и верску баштину Српске православне цркве, додаје она.
Према њеним речима, метод напада може се пратити кроз дугу историју. Подсећа да се ове године навршава 45 година од пожара у Пећкој патријаршији, подметнутог у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године, у време ескалације кризе на Косову и Метохији.
Након тога уследили су догађаји 1999. године, доношење Резолуције 1244 и каснији мартовски погром 2004. године, када су бројни споменици тешко оштећени или уништени. “У самој Резолуцији 1244 не постоји посебан члан који се односи на заштиту културних добара“, указује професорка Ћирић, додајући да су механизми заштите јачани тек након великих разарања.
Материјално уништавање и ревизија историје
Према оцени професорке, физички напади често иду руку под руку са покушајима ревизије историје.
Као пример наводи покушај преузимања цркве у Ракиници код Подујева, као и уништавање остатака храма Богородице Хвостанске, познате и као “Мала Студеница“, коју је као епископију установио Свети Сава.
“Када се уништи материјални траг, отвара се простор за промену наратива”, објашњава она, наглашавајући значај архивске грађе и документације, попут цртежа архитекте Милоша Секулића који се чувају у Београду.
Посебно указује на “страдање” фресака у Богородици Љевишкој и Грачаници током погрома 2004. године, када су оштећени и ктиторски портрети краља Милутина са јасним натписима о његовој владарској титули. “Када се запали ктиторска фреска, јасно је да је реч о покушају брисања историјског сведочанства“, истиче гошћа Јутарњег програма.
“Албанизовање“ и “косоваризовање“ баштине
Говорећи о процесима које назива “албанизовањем” и “косоваризовањем” српских светиња, професорка Ћирић појашњава да је реч о промени историјског наратива.
На појединим универзитетима у Приштини, како наводи, делује историографска струја научника која уз подршку дела међународне академске јавности настоји да српску средњовековну баштину представи као део другачијег културног контекста. Као пример наводи објаве на друштвеним мрежама у којима се Грачаница представља као “албанска базилика“ коју је наводно обновио краљ Милутин.
“То је та косоваризација – када се егзактни научни подаци замењују конструкцијама које немају утемељење у изворима“, наглашава Ћирићева.
Улога Унеска
Иако су поједини споменици под заштитом Унеска, професорка Ћирић сматра да међународна јавност није довољно упозната са стањем на терену. Делегација Србије у међународним институцијама, истиче, улаже напоре, али је неопходна боља координација.
Као један од кључних корака види снажније повезивање Министарства спољних послова, Министарства културе, верских институција и научне заједнице. Посебно наглашава значај објављивања научних радова на светским језицима.
