Крај прошле године у Републици Кореји, поред покушаја увођења ванредног стања (Корејска мелодрама – да ли је јужнокорејски председник непотребно извршио политичко самоубиство), обележили су и необични студентски протести.
Реч је о демонстрацијама неколико хиљада студенткиња на више женских универзитета у Сеулу, чији је циљ био да се онемогући пријем мушких академаца на њихове факултете.
Наиме, женски универзитети Донгдук и Сонгшун почели су да разматрају могућност да приме, најпре стране, мушке студенте како би проширили своју економску базу, наводно, без консултације са представницима студената, што је изазвало њихово незадовољство.
Јужну Кореју тако је захватио нови талас окршаја међу половима, која траје последњих седам, осам година.
Борба полова прелила се и на универзитете
Републику Кореју, земљу у којој, упркос присуству мноштва других религија и погледа на свет, у свакодневном животу традиционално превладава патријархални конфучијански поглед на породицу и међуродне односе, почев од друге половине претходне деценије захватила је жестока борба полова. Она се распламсала након неколико скандала у којима су на Интернету били постављени интимни и понижавајући снимци жена, те се подударила са покретом “Me Too”, који је долазио са Запада.
Нажалост, уместо постепене, мирне еманципација жена, јачање феминистичког покрета и све гласнији захтеви да се јужнокорејке ослободе патријархалних, конфучијанских захтева у вези бриге о домаћинству и мајчинству те заштите од малтретирања и грубости, чини се, призвали су противудар јужнокорејских мушкараца и огорчену борбу између полова.
Јер, у Јужној Кореји и данас, као широко распрострањене и често некажњене појаве, опстају радна експлоатација, мобинг и насилна пракса сексуалне објективизације жене, попут прикривеног фотографисања у тоалетима и свлачионицама, ухођења и силовања. У тим условима јавио се и екстремни феминистички покрет, познат као “Четири не”, чије су присталице јавно почеле да заговарају “не” браку, материнству и, уопште, забављању и сексу са мушким полом.
У односу на дискурс који је наглашавао патњу и неједнакост жена, међутим, развила се реакција, у којој су и јужнокорејски мушкарци подигли глас, указујући на привилегије које традиционалне вредности пружају женама и неједнакост који су они изложени.
Мада битка међу половима, нарочито интензивна пред пандемију новог корона вируса, донекле јењава последњих година, бар када је реч о утицају који има на политику и изборне кампање, ових дана она је поново дошла у жижу јужнокорејске јавности и то у форми расправа и препирки везаних за будућност универзитета које искључиво похађају жене.
Ово стога што су студенткиње Женског универзитета Донгдук у Сеулу у новембру покренуле жестоки протест против руководства те образовне институције јер оно планира да изврши реформу и у студентске клупе прими мушкарце. Протест се потом проширио и на Женски универзитет Сунгшин, који намерава да од следеће школске године прими младиће на само један од својих факултета.
Најважнији фактор који стоји иза тих промена је економски, односно, демографски, јер Јужна Кореја пати од невероватно ниског наталитета, услед којег се током година осетно смањила млада популација, што све више финансијски угрожава опстанак универзитета.
Угледне институције
Женске школе крајем деветнаестог века у земљама источне Азије почели су да оснивају хришћански мисионари са Запада, који су у њима видели не само начин за очување морала и спречавање предбрачног греха међу младима, већ и начин да младиће заштите од менталног и физичког слабљења за које су веровали да је неизбежно ако они проводе време заједно са девојкама.
Интересантно је да је то конзервативно размишљење нашло плодно тле у државама и колонијама попут Јапана, Кореје, Кине, Хонг Конга и Сингапура, јер је на тим просторима у међуполним односима доминирао конфучијански културолошки образац који је такође диктирао физичко подвајање полова и чедност.
Те школе и универзитети одиграли су битну еманципаторну улогу за жене у наредних неколико деценија због патријархалне атмосфере у којој сама источноазијска друштва нису била вољна да улажу у образовање жена, јер се сматрало да је њихова улога да воде домаћинство и подижу децу. То и објашњава зашто су се иза великог броја тих универзитета нашли страни оснивачи. И први женски универзитет на Корејском полуострву корене има у образовном раду америчких мисионара – реч је о Женском универзитет Ехва, који има преко 20.000 студенткиња на основним и постдипломским студијама.
Временом женске школе и универзитети су постали симбол доброг васпитања и квалитетног образовања у источној Азији, па је похађати их постало ствар престижа и друштвеног статуса.
Сада, почетком 21. века, међутим, такве институције све теже опстају, не само у Јужној Кореји, већ и Јапану и Тајвану због пуно деценија изразито ниског наталитета.
У Републици Кореји, рецимо, он је у 2023. години износио само 0,72 детета по жени у репродуктивном добу, а на Тајвану у 2024.години 0,9. Треба имати на уму да је, да би се популација на одређеној територији у идућој генерацији одржала на истом нивоу као у претходној, тамошње жене морају да просечно роде 2,1 дете.
Даље отварање женских универзитета и укључивање мушке популације зато се чине неминовним. У Јужној Кореји данас ради само седам чисто женских (четворогодишњих) универзитета, а чак шест од њих се налазе у престоници Сеулу.
Дискриминација против мушкараца?
Интересатно је да се поменутим протестима студенткиња на универзитету Донгдук супротставила организација “Солидарност међу мушкарцима”, која поседује и возила карактеристичне црне боје која користи за сопствене демонстрације усмерене против феминиста. Ови ватрени активисти покушаје да се очувају чисто женски универзитети доживљавају, чини се, лично – као одбацивање и ниподаштавање мушкараца.
Они, као и многи обични јужнокорејски младићи, сматрају да у друштву постоји и дискриминација против мушкараца, која се не очитује само у традиционалном диктату услед којег на њиховим плећима лежи обавеза да обезбеде место за становање и издржавају супротни пол, већ и у неједнакости у образовном систему.
Односно, један број јужнокорејских младића је огорчен због чињенице да девојке имају прилику да се упишу и на комбиноване и на искључиво женске универзитете, док они могу да се окушају само на пријемним испитима за универзитете које похађају оба пола. Неправда лежи у томе, сматрају они, што девојке не само што могу да бирају између више универзитета, већ се и (бар теоретски) суочавају са мањом конкуренцијом на пријемном испиту за женске универзитете јер мушкарци у њима не могу да учествују.
Они се жале и на квоте које су, под изговором остваривања родне равноправности, без обзира на оцене, резервисане за женске студенте на факултетима који младе припремају за професије у којима (у Јужној Кореји) традиционално ради пуно мушкараца: медицину, фармацију, право и друге.
Хајка на феминисткиње
И док то јесу чињенице, у Јужној Кореји се, чини се, развила огорчена међуполна битка пуна емотивног набоја који замагљује разум и факте. У њој девојке настоје да из своје околине уклоне мушкарце, који се онда на њих осветнички обрушавају изругивањем и омаловажавањем.
Сам термин “феминисткиња” је постао погрдан међу младим Јужнокореанцима – то је сада етикета која се девојкама лепи само на основу тога што имају кратку фризуру или припадају женском универзитету. Медијски широко познат је случај младе раднице самопослуге коју је прошле године напао један разјарени младић због тога што има кратку косу, оптужујући је да је феминиста. Он јој је том приликом за себе рекао да је мушки шовиниста.
Тенденција да се кратка коса изједначава са феминизмом нарочито се проширила током Олимпијских игара у Токију 2021. када је јужнокорејска такмичарка у стреличарству Ан Сан, која је освојила чак три златне медаље, упркос том успеху била оштро критикована у друштвеним медијима због своје фризуре. Након тога, хиљаде жена у Јужној Кореји, међу којима и политичарке и друге јавне личности, демонстративно су се ошишале како би јој изразиле подршку.
Одбрана женских универзитета
На друштвеним мрежама јужнокорејски младићи данас о женским универзитетима говоре као о леглу феминизма, те се куну како се неће забављати са студенткињама са тих факултета или их запошљавати у својим фирмама.
Девојке које похађају женске универзитете, међутим, тврде да су они, управо због наелектрисане друштвене атмосфере, потребнији него икад, јер пружају уточиште од физичког и дигиталног сексуалног злостављања, те онима које их похађају дају слободу да у миру проучавају родне студије и дебатују о друштвеним проблемима.
По њима, они су неопходни и стога што, одгајајући компетентне високообразоване кадрове, функционишу тако да ублаже неуралгије у јужнокорејском друштву, као што је слаба заступљеност жена у руководећем кадру предузећа.
