KAKO da pričamo i da se žalimo kada motre na svaki naš korak. Napravili su kuće na ulazu, i po obodima sela, i sve posmatraju. Eto, kada udaraju na mrtve i nisu im sveti ni pokojnici, šta mi da očekujemo. Jednostavno, Boga se ne boje, znaju da ih vlasti štite, a naši životi svode se na tiho trpljenje i strah.
D. Zečević
Ovako nam govore malobrojni meštani Gojbulje, do pre nekoliko godina potpuno srpskog sela nadomak Vučitrna, gde su krajem protekle sedmice krave u vlasništvu albanske porodice oštetile nove humke na lokalnom groblju.
Šta će nam pomoći i ako kažemo svoju muku, vi odete, mi ostajemo i nema ko da nas štiti, govori jedan meštanin
Oni se ne usuđuju ni da javno iznesu muke sa kojima se suočavaju. Dok nam sredovečan čovek kojeg zatičemo ispred kapije jedne od kuća na ulazu u srpski deo sela odgovara na pozdrav, već na sledeće naše obraćanje i pitanje brzo odmahuje glavom.
– Morate da shvatite da smo u nemilosti. Nezaštićeni smo i nema ko da nam pomogne, a Albanci sve prate. Vi odete,mi ostajemo. Uostalom šta će nam pomoći i ako kažemo svoju muku. Oni koji bi trebalo da nas štite, pre svega tzv. kosovska policija to neće, a međunarodne misije Kfora i Euelksa okreću glavu od problema Srba na KiM i sasvim sigurno mogu reći da su saučesnici albanskih vlasti u kršenju svih osnovnih prava Srba na KiM – govori čovek u kožnom prsluku dok gura kolica ispred svog dvorišta.
D. Zečević
Drugi, znatno mlađi čovek koji je sa porodicom: suprugom i decom, snebivajući se moli nas da ga ne pitamo ništa. Poziva nas da uđemo u kuću na posluženje i obrazlaže zbog čega ne sme da govori.
– Eto, bukvalno iznad naše kuće, gore na brdu je albanska kuća. Taj čovek ima puno dece. Pre nekoliko godina su mi pretukli dete. “Onda vam je jasno kako se osećam”, kaže nam, ali i dodaje: “Neću otići odavde”.
Dok idemo ka groblju koje iz pravca sela ima metalnu kapiju, dok je sa gornje strane ispod šume ograđeno betonskim zidom, primećujemo da je deo zida porušen. Tu su pretpostavljamo ušle krave koje su oštetile sveže humke na dva groba i izgazile srpsku trobojku.
D. Zečević
Nekad srpske kuće opasane betonom
U SELU je do 1999. godine bilo stotinu srpskih kuća i nije bilo albanskih, a sada ih je manje od tridesetak, jer se doseljava sve veći broj Albanaca.
– Srećom još nam radi škola u kojoj imamo nekoliko đaka – pričao nam je nedavno predstavnik Gojbulje Bratislav Kostić, koga prilikom ove posete nismo zatekli kući.
Kuća prekoputa Kostića koja je nekada bila srpska sada je opasana dodatnim betonskim zidom, a na kapiji je postavljen reflektor.
Na putu iznad kuće koji vodi do groblja uočavamo sredovečnog čoveka koji ne obraća pažnju na prolaznike i shatamo da je kuća sada u vlasništvu Albanca. Dve velelepne kuće, takođe u vlasništvu Albanaca uočavamo na dva brda iznad seoskog jezgra u kojem su stare kuće sa kamenim ili drvenim ogradama i uzanim sokacima.
Humke su uređene i zastave ponovo postaljene, ali osećaj nemira među preostalim meštanima – tinja. Dok nam postaje jasno da ćemo teško naći sagovornika u ovom selu, prisećamo se ranijih dolazaka i nevolja sa kojima su se suočavali meštani na obodima Kopaonika sa kosmetske strane, sa plodnim oranicma i bogatim izvorima mineralne vode.
– Nema šta nisu činili da me nateraju da im prodam imanje jer na njemu imam dva izvora mineralne vode – pričala nam je svojevremeno najstarija meštanka Gojbulje baka Branka Milovanović.
D. Zečević
Albanci su joj prvo ukrali sve što su mogli iz pomoćnih objekata, zastrašivali je noću u kući. Baka Branka se, kako nam je pričala, najviše šokirala i uplašila kada su joj u podrum doneli mrtvački sanduk sa vojničkom uniformom. To su učinili, rekla je, kako bi je zastrašili zbog dvojice sinova.
– Uprkos svemu rešena sama da ne idem odavde dok sam živa iako me sin koji sa porodicom živi u Mitrovici zove da živim kod njih – čvrstim i odlučnim glasom govorila je baka, tužna zbog suseda koji nisu bili tako odlučni već su prodali imanje Albancu koji je sagradio kuću nedaleko od njene.
I u centru sela, gde nikada nije bilo Albanaca primećujemo da se gradi dvospratna kuća, a novosagrađenih albanskih objekata uključujući i etno-restoran najviše je na ulazu idući od novootvorene magistrale Priština-Mitrovica, udaljene svega pet kilometara i desetak kilometara od Mitrovice.
