U toj potpunoj zameni teza, iako je izborni dan prošao u nasilju njihovih štićenika, blokadera i opozicionih aktivista, koji su prebili Davida Ćirića i Vukašina Đokovića i napali brojne građane, slučaj Slobodana Divca prestao je da se pominje. Zašto?
Foto: Printskrin
Opsednutost blokadersko-terorističkog pokreta krvlju i smrću nezabeležen je primer u svetskoj istoriji. Koliko je jezivo kada javnost jedne zemlje od rezultata izbora ne očekuje prebrojane glasove, već da se ne desi još jedna smrt, dovoljno svedoči o stanju u kojem se nalazi Srbija. Politički analitičari i komentatori, oni koji nisu deo ludačkog pokreta, složni su o oceni da je činjenica da nije pala mrtva glava, zapravo najveći uspeh nedeljnih izbora.
O tome je prva, još u izbornoj noći, govorila filozofkinja Andrea Jovanović, koja je istakla da je tragično to što su, tajkunski NATO mediji koji podržavaju blokadersko-terorističku sektu, poput N1, zajedno sa mnogo javnih ličnosti, profesora, glumaca, kulturnih radnika, istaknutih ljudi, jednom rečju pumpadžija, izgledaju kao da su gladni krvi.
Na kraju, ona je svoje zapažanje završila mišlju da će na toj strani veće razočaranje od rezultata izbora, a bili su svesni da gube sa ubedljivih 10:0, biti što nijedan srpska glava tog dana nije pala. Ona je zaključila da njoj, kada to shvati i kaže naglas, ništa nije smešno.
Zaista, nije i ne može da bude smešno što horde psihopata, koji kao da su pobegli iz klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, (uz svo dužno poštovanje ljudima koji se u ovoj ustanovi leče, i onima koji se bore za njihovo ozdravljenje), slobodno hodaju ulicama.
Štaviše, hodaju ulicama sa isukanim pištoljima, izleću iz automobila i nasrću na okupljene građane. Jedan takav je i Slobodan Divac, sitni diler droge i kriminalac iz Bajine Bašte, koji je finansijer blokaderske liste u tom mestu.
Očito ne pri čistoj i bistroj svesti, on je ugrozio živote desetina ljudi, a tragedija je izbegnuta samo prisebnošću okupljenih građana, koji su ga sprečili da pištolj kojim je vitlao, i upotrebi.
Na tajkunskim propagandističkim medijima danas je nastavljena besomučna kampanja protiv Srbije, građana, izbora, vlasti. Oni više ni ne znaju protiv koga se „bore“. Ali ono što najbolje rade, to je huškanje u programu lobotomije koji traje 24/7.
U toj potpunoj zameni teza, iako je izborni dan prošao u nasilju njihovih štićenika, blokadera terorista i antisrpske opozicije, koji su prebili Davida Ćirića i Vukašina Đokovića, i napali brojne građane i aktiviste, slučaj Slobodana Divca je prestao da se pominje. Međutim, zašto su prestali da ga pominju? Odgovor je jednostavan – nije uspeo da izvrši zadatak. Njegov zadatak iz ugla gledanja čekača leševa sa N(dh)1 i Nove SS je bio da u nedelju u Bajinoj Bašti nekoga ubije.
Da je bolest od koje su oboleli blokaderi teroristi nezadrživo uznapredovala, najbolje se videlo 20. februara prošle godine. Na protestu u Kraljevu, blokaderka koja se predstavlja kao profesorka kraljevačke gimnazije, Marina Panić, poput demona je vrištala i skičala: „Nemoj da je neko spustio tenzije! Nemoj neko da je prestao da pumpa!“.
Jeziv trenutak u kojem se žeđ za krvlju čuje, vidi, oseti, naterao je celu Srbiju na razmišljanje.
U tom trenutku mnogi su odustali od daljeg „pumpanja“, shvativši da će to Srbiju da odvede u pakao. Ipak, najekstremniji deo blokadera terorista nastavio je da potpaljuje masu i dovodi zemlju na ivicu opstanka.
Čekači leševa, njihov medijski deo, više ni ne skrivaju da žele krvoproliće u Srbiji. Štaviše, u anketi svojim lobotomiranim gledaocima o nedeljnim izborima, na pitanje „Da li studenti i opozicija spremni dočekuju izbore?“, ponudili su odgovore Da, Ne, i „izbori nisu rešenje“.
Umesto jednostavnog „ne znam“, što je najčešći odgovor koji se nudi ispitaniku koji ne može da se odluči za „da“ ili ne“, nimalo slučajno navedeno je da „izbori nisu rešenje“. U prvi mah, ovo se čini kao mogući odgovor. Međutim, mračna psihologija govori da ovo nije ponuđeni odgovor, već konstatacija, objašnjenje, uputstvo – Izbori nisu rešenje.
Ako izbori nisu rešenje, šta je onda rešenje? Na to pitanje bi trebalo da odgovore tajkunske trovačnice. Rumunski scenario? Streljanje bračnog para Čaušesku nakon izvedene revolucije i rušenja države? Šta je u demokratiji rešenje, ako nisu izbori?
Inače, da se propagandne trovačnice blokadersko-terorističkog pokreta itekako se služe mračnom psihologijom, ali i jednim posebnim metodom propagande kroz subliminalne poruke, viđenim pre 20 godina u Ukrajini, sa početka onoga što će 2014. i 2022. godine prerasti u otvoreni rat protiv sopstvenog naroda u Donbasu.
Naime, pred parlamentarne izbore 2006. godine, nacionalistički blok „Naša Ukrajina“, iz kojeg su kasnije izrasle neonacističke grupe poput Desnog sektora, od kojeg je nastao bataljon Azov, je vodio borbu za vlast sa Partijom regiona.
Partija regiona bila je proruska stranka, koja se zalagala za dobre odnose s Moskvom i za prava ruskogovorećeg stanovništva u Ukrajini. Protiv njih je vođena besomučna kampanja. Na sve strane su opanjkavani, dehumanizovani, razapinjani. A posebno zanimljiv momenat kampanje bio je kada je objavljen film „Pretnja. Strašna istina“ o navodnim aktivnostima Partije regiona.
Jedan „sasvim običan“ propagandni film u vreme kampanje postao je od neprocenjive važnosti. Kako je svedočio rukovodilac izborne kampanje Partije regiona Jevgenij Kušnarjov, blok „Naša Ukrajina“ koristila je takozvani „25. kadar“ u filmu. Film je prikazan na Prvom nacionalnom kanalu, a tokom celog filma pet puta se pojavljuju po tri kadra sa slikom lobanje.
Subliminalna poruka je poslata. Rusi, izdajnici, plaćenici, zaslužuju smrt. Pretnja koju su nacionalisti, pa i neonacisti, poslali te 2006. godine šaljući podsvesnu poruku slikom lobanje se i ostvarila samo 8 godina kasnije. U napadu na Donbas počeo je bratoubilački građanski rat koji traje do današnjeg dana. Kao rezultat, između ostalog i te poruke sa lobanjom, ostalo je desetine hiljada ukrajinskih i ruskih mladića na grobljima.
Da li su vam sada smešni čekači leševa sa N(dh)1, profesori i blokaderi sa Univerziteta, sa FDU, iz glumačke sekte? Da li je poruka „izbori nisu rešenje“, običan ponuđeni odgovor, ili nešto mnogo zlokobnije? Odgovore zna lobanja iz ukrajinskog filma „Pretnja. Srašna istina“.
