Blesavi ili iskusni

Hajdemo u paralelni kosmos, pođite sa mnom, zatvorite oči – ne još jer ne biste mogli da čitate nego kad pročitate idući pasus.

U paralelnom kosmosu srpska vlast sigurno, apsolutno i bez ikakve sumnje – nije upotrebila zvučni top ili drugo misteriozno oružje. Udubite se u tu misao.

Teško je i zamisliti, zar ne?

Ali, zašto zaboga? Zašto je lakše poverovati da je jedna vlast pretvorila hiljade građana u pokusne kuniće? Da je izazvala tegobe i stampedo u kojem ludom srećom niko nije nasmrt pregažen? I da onda o svemu besomučno laže?

Da nas posmatraju vanzemaljci, recimo San-Ti iz knjige i serije „Problem tri tela“ – a možda su oni ovo i zakuvali! – sigurno bi rekli „uh, kako ste vi Srbi blesavi, uvek sa vama neke zavere. Vi ćete i nas prvi provaliti!“

Množe se indicije da je nešto korišćeno u Ulici kralja Milana. Ali, i dalje samo indicije. Kako živimo u zemlji bez epiloga, nije isključeno da nikad nećemo saznati sasvim. Tim pre je značajno pitanje zašto je zaboga lako poverovati da je režim udario supersoničnim oružjem po sopstvenom narodu?

Ukratko, zato što imamo iskustva. Znamo režim već predugo. Što bi rekla pesnikinja, koža pamti. Trpilo popušta.

Kakav je to režim? Zaobići ću ovde lajtmotive kolumne, da je ovo vlast najgorih i najalavijih. I da odbija da ode – ma šta da ode, samo da dozvoli izbore! – jer je prešla crvenu bankinu posle koje silazak sa vlasti znači odlazak u moj rodni kraj, u selo po imenu Zabela.

Odgovor koji tražimo glasi: Vlast koja je do kraja prokockala poverenje. I to ono temeljno, koje je pretpostavka suživota i društva. Poverenje recimo da čovek koji vam pruža ruku u drugoj ruci nema bodež. Ili da nijedan od vozača iz suprotnog smera neće naglo skrenuti u vašu traku. Ili da pekar ne stavlja cijanid u pogačice.

Kažu da je poverenje kategorija koja se teško uspostavlja, a brzo gubi. Ali, sa ovim temeljnim ljudskim poverenjem ne ide baš tako. Narod dugo odbija da poveruje da je moguće toliko gaženje ljudskog dostojanstva i života kako bi se očuvala vlast.

Setimo se poplava u Obrenovcu, davno beše. Ima dokaza da su vlasti veče pre potopa upozorene šta se sprema, ali da su odbile evakuaciju da ne bi „dizale paniku“. Desetine ljudi su poginule. I nikom ništa. Zemlja bez epiloga.

Tada se već prvi među nama pomaljao kakav je danas – zvao je „jake momke“ da krenu u odbranu Šapca od poplava. On je jezdio u čamcu, da se slika.

„Pa dobro, malo reklamerstva, takvi ste vi ljudi“, rekli bi San-Ti vanzemaljci, koji su možda sve ovo zakuvali. Posle potopa nije bilo mnogo potpitanja, a kamoli protesta.

Zašto bi ih zaboga i bilo? Zar bi iko normalan pomislio da je vlast spremna da rizikuje tolike živote samo da „ne bi dizala paniku“? Da se, eto, uzda u bogove kiše umesto da dela preventivno? Pa kakva bi to vlast bila?

Možda se crvić sumnje uvukao kada je posadi izvesnog helikoptera naređeno da po zgrušanoj magli leti na Surčin jer su se tamo ukazali ministri da se slikaju, a režimski tabloidi objavili vest iz budućnosti – helikopter sleteo, beba spašena, ministri prisutni!

Ko bi pri zdravoj pameti pomislio da je iko u stanju da zarad slikanja za novine otera ljude u smrt?

Ili da usred noći poruši kvart da bi zidao sa Arapima i uzeo pare, a da za to odgovara samo dispečer policije? Ili da, sad već idem u fantazije, pojede dva minuta snimka sa neke naplatne rampe gde je građanka gledala svoja posla kad je ubijena? I opet nikom ništa. Zemlja bez epiloga.

Nemoguće je, onde gde ikakvi obziri važe, gde se priznaje da postoje društvo i neki ljudi oko tebe, da se cena rekonstrukcije železničke stanice upetostruči, posao dodeli duducima i onda požuruje, falsifikuju potpisi i aminuje fušeraj, i da se onda tone betona sruče na nevine glave kao ceh tuđe alavosti.

Ali, u ljudima tinja nada da ipak nisu toliko zastranili. I ta nada se vazda razočarava, ispod dna je novo lažno dno, a ispod njega ima još.

Da li biste pre samo petnaest dana poverovali da je moguće u Pionirski park, između Predsedništva i Skupštine, dovesti lažne studente, narkomane i socijalne slučajeve da glume narod 2.0? Da se onda to opaše traktorima i žandarmerijom, a unutra ubaci 200 tetoviranih crnokošuljaša i to naočigled svih, ali da se o tome ipak besomučno laže?

Da li ste prekjuče – već je bio ponedeljak posle protesta – mogli da zamislite prvog među nama kako sa svitom i deset prokletih kamermana ulazi u šok-sobu gde su nesretni izgoreli ljudi iz Makedonije i da onda tim povodom i u tom trenu priča kako je napravio najbolji urgentni centar u vasceloj Evropi?

Ako niste, i ako se uvek sablaznite, barem malkice, čestitam – sačuvali ste svest o ljudskom iako ste izgubili osnovno poverenje u ljudskost vlasti.

Zato nije moguće ni zamisliti paralelni kosmos u kojem je vlast nevina glede zvučnog topa ili kakvog drugog pokusnog oružja.

„Pa niste vi ni toliko blesavi, samo ste iskusni“, kažu San-Ti vanzemaljci koji su možda sve zakuvali. „Sa vama nećemo da se kačimo, sletećemo negde drugde.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.