Двадесетог октобра 1944. године Београд је ослобођен од немачке окупације у Другом светском рату. Током Београдске операције, која је трајала 12 дана, против немачких војника заједно су се бориле снаге Народноослободилачке војске Југославије и совјетске Црвене армије, уз подршку савезника. Погинуло је више од 16.000 Немаца, а више од 8.000 заробљено. Живот је изгубило скоро 3.000 југословенских војника и 960 војника Црвене армије.
Историчар Момчило Павловић истиче да је престоница имала изузетан стратешки значај за немачке окупационе снаге, пре свега као важно саобраћајно и логистичко чвориште.
“Београд је током Другог светског рата био значајно чвориште и седиште једне команде, посебно линија комуникације и снабдевања читаве групације немачких окупаторских трупа на Балкану, у Албанији, Грчкој и на острвима”, објашњава Павловић.
Наводи да је пресецање железничке везе Београд–Скопље–Солун било један од главних циљева заједничке операције Црвене армије и партизанских снага.
Београдска операција као битка за Југославију
Павловић наглашава да Београдска операција није имала само војни, већ и пресудан политички значај, у контексту односа савезника према југословенским покретима отпора и борбе за власт.
Подсећа да су велики савезници од краја 1943. године почели да преусмеравају помоћ са покрета Драже Михаиловића на партизански покрет Јосипа Броза Тита, што је утицало на однос снага у Југославији.
“Главнина партизанских снага је на простору НДХ, то је данашња Босна и Далмација. Савезници се искрцавају на југ Италије, бомбардују те делове и шаљу партизанима велику помоћ у оружју, муницији, униформама, обући. То је створило малу превагу у том грађанско-ослободилачком рату”, објашњава Павловић.
“И онда 1944. године креће битка за Србију. Ко овлада Србијом, ко овлада овом трансверзалом, ко уђе у престоницу први, ко доведе своје савезнике да прегазе ту земљу – тај је победник и тако се десило”, истиче Павловић.
Оцењује да је Београдска операција у суштини била и битка за Југославију, чији је политички исход било успостављање револуционарне комунистичке власти.
Црвена армија поднела главни терет операције
Говорећи о доприносу савезничких снага, Павловић наглашава да је Црвена армија имала одлучујућу улогу у ослобађању Београда.
“Без икакве сумње, то је операција Црвене армије. Партизански вођа и командант, маршал Тито је у Вршцу приликом те операције и ослобођења Београда. Чекало се до 25. октобра када је он преко Бањице дошао и ни мање ни више се уселио у Kраљев двор. Црвена армија је поднела главни терет, и плански и војно, јер су они имали и тенкове и топове и авионе”, каже Павловић.
Подсећа да је у операцији, поред пешадијских и тенковских јединица, учествовало и око 1.200 авиона, као и речна ратна флотила на Дунаву.
“Дакле, то је била једна масивна операција. Истовремено, бугарска војска, која је 9. септембра од окупаторске постала савезничка, наравно по договору, она је учествовала у ослобађању Ниша и кретала се даље према Македонији, ослобађајући тај простор, запречавајући Немцима пут да се извлаче и учествовала у операцијама за ослобођење Kосова и Метохије, даље Сремски фронт и све до Словеније”, указао је Павловић.
Међу најзначајнијим командантима издваја совјетске генерале Жданова, Толбухина и Бирјузова, као и југословенске команданте Пека Дапчевића и Кочу Поповића.
“Кључне фигуре су углавном команданти јединица. Обични војници гину, команданти носе славу”, додаје.
Како се мењало тумачење ослобођења Београда
Павловић указује да се током послератних деценија мењало званично тумачење улоге Црвене армије у ослобођењу престонице.
Према његовим речима, југословенски комунисти су непосредно после ослобођења истицали одлучујући допринос совјетских снага, док је после сукоба Тита и Стаљина 1948. и 1949. године у први план стављана улога домаћих партизанских јединица.
“Југословенски комунисти су сматрали да су они сами ослободили Београд, дали одлучујући допринос уз помоћ Црвене армије и то је довело до неких тензија”, наводи историчар.
Истиче и да у ослобађању Београда нису учествовали само Руси, већ и припадници других народа Совјетског Савеза, међу којима су били Украјинци.
“Никада Совјети нису водили рачуна, односно нису водили евиденцију по националном саставу ко је у том фронту, али нема сумње да поред Руса су учествовали и Украјинци. А колико је то српски, југословенски, комунистички празник, како год хоћете, толико је и руски, односно украјински и они би требало да положе венце, премда доминантну улогу имају Руси”, додаје Павловић.
Послератни обрачуни бацили сенку на ослобођење
Павловић упозорава да се, поред војног успеха и ослобођења од немачке окупације, мора говорити и о последицама успостављања нове власти.
“Оно што баца сенку на те догађаје то је револуционарни радикализам југословенских комуниста”, каже Павловић.
“Улазећи у градове и села уз помоћ Црвене армије, убијено је на један или на други начин, што судски што вансудски, око 60.000 људи. То је за Србију у том тренутку, велики, велики проценат. То је обрачун после рата са политичким противницима, односно неистомишљеницима”, наглашава Павловић.
Поручује да је 20. октобар важан историјски датум, али да његово обележавање мора да подразумева и критичко сагледавање свих околности и последица.
“Важан датум који треба расветлити са свих могућих страна и ставити у одређени историјски контекст”, закључује Павловић.
