Nedavno se navršilo 100 godina od rođenja poznate hrvatske glumice Irene Kolesar, koju jugoslovenska publika najbolje pamti po ulozi u filmu “Slavica”.
Irena Kolesar rođena je 1925. godine u Slavonskom brodu, a kao dete se preselila u Zagreb. Njen život umnogome je obeležio i odredio Drugi svetski rat i odluka da se pridruži partizanima.
Imala je svega 17 godina kada se priključila SKOJ-u, a potom i partizanima,
„Nisam znala ništa o Marksu, Lenjinu, o komunizmu. Bila sam još dete. Samo sam viđela tuđince u našem gradu, ljudi su se sklanjali, strahovali od njih. Na to sam bila besna“, objasnila je Irena.
Njeni roditelji bili su jedni od onih koji su morali da potpišu da je se odriču jer je otišla među partizane.
„Bila sam surova prema njima. Ni majci ni ocu nisam rekla kamo odlazim. Opravdanje mi je što je svaka mladost u svojoj biti surova“, rekla je godinama kasnije za „Start“,
Kao član Trinaeste proleterske brigade „Rade Končar“ prvi put se oprobala u glumi. Glumac Joža Gregorin prepoznao je njen talenat i uključio ju je u pozorišnu družinu brigade, a potom i u Kazalište narodnog oslobođenja Hrvatske.
Tamo se ubrzo zaljubila u kolegu Ivana Šimeta Šimatovića za koga se udala sa samo 19 godina na kongresu kulturnih radnika u Topuskom. Brak nije dugo opstao, te su se razveli kroz par godina.
Po oslobođenju se vratila u Zagreb, gde je postala članica dramskog ansambla Hrvatskog narodnog kazališta.
Veliku popularnost doneo joj je film „Slavica“, koji je pogledalo više od dva miliona ljudi širom Jugoslavije. Kako je reč o prvom filmu nakon oslobođenja, Ireni nije doneo novac. Zemlja je bila u fazi razvoja i obnove, te su joj isplaćene samo dnevnice za rad tih tri meseca koliko su snimali.
Ipak, činjenica je da je doprineo njenoj popularnosti, zahljujući kojoj je dobila titulu prve jugoslovenske filmske zvezde, pa je ubrzo dobila uloge i u filmovima „Besmrtna mladost“, „Plavi 9“, „Kameni horizonti“…
Nije zapostavila ni pozorište, a čuveni Bojan Stupica doveo ju je u JDP 1953. i tu je ostala narednih dvadeset godina, tačnije do svoje penzije, kada se ponovo vraća u Zagreb.
Kako glumačka penzija nije bila dovoljna za osnovne potrebe, Irena se često vraćala pred kamere. Devedesete godine provela je u oskudici i na rubu egzistencije, a preminula je u staračkom domu „Ksaver“ u Zagrebu, 3. septembra 2002. godine.
Ratna dešavanja bacila su senku na cenjenu jugoslovensku glumicu, dobitnicu Zlatne pulske arene, te se može reći da ju je publika neopravdano zaboravila.
