BELA KNjIGA O POKRADENOM REFERENDUMU: Kako je novcem od šverca cigareta i kokaina kupljena crnogorska “nezavisnost”

DVADESET godina nakon referenduma o (ne)zavisnosti Crne Gore, srpski narod se ne miri sa činjenicom da mu je ukradena budućnost kroz novi pro-ustaški Montenegro, koji je direktno suprotstavljen tradicionalnoj, Njegoševoj, srpskoj Crnoj Gori.

Najprljavija operacija zloglasne Agencije za nacionalnu bezbednost (ANB) u saradnji sa zapadnim obaveštajnim službama i mafijaškim klanovima opisana je do detalja u „Beloj knjizi“, zborniku dokumenata koji je 2007. godine priredio istoričar i publicista Jovan Markuš, poslednji Srbin gradonačelnik Cetinja. Na više od 1.290 strana prikupio je dokumente, svedočanstva, izjave i dokaze o sistematskoj krađi, manipulacijama i ucenama koje su omogućile da mafijaška hobotnica Mila Đukanovića dobije tesnom većinom od 55,5 odsto svoju prćiju, koju naziva državom.

Referendum je sveopštom i dubinskom krađom, nasiljem viđenim samo u totalitarističkim režimima, umesto „praznika demokratije“, postao ogledalo režima Đukanovića. Sprega mafije i organizovanog kriminala sa službom bezbednosti i Ministarstvom unutrašnjih poslova, finansiranima novcem od šverca cigareta i kokaina, direktno je odlučila sudbinu nekadašnje Srpske Sparte.

Finansijska pozadina: Šverc cigareta i kokaina kao suština montenegrinske (ne)zavisnosti

Još od ratnih devedesetih, kada je Crna Gora bila ključna tačka na Balkanu za šverc cigareta prema Italiji i Evropi, Đukanovićevo okruženje kontrolisalo je ogromne tokove novca. Italijanski tužioci godinama su istraživali mreže u kojima se pominjalo da je sistem, pod njegovom kontrolom, zarađivao stotine miliona dolara na „duvanskom biznisu“.

Nezavisnost Montenegra bila je jedan od uslova da Milo Đukanović ostane na slobodi i da italijansko pravosuđe prestane da istražuje kako funkcioniše uspostavljeni sistem. Nakon nezavisnosti, Đukanović je Crnu Goru u potpunosti predao u ruke stranim centrima moći i uveo je u NATO 2017. godine, kao nepotopivi nosač aviona. Činjenica da je na tom putu ona morala da postane antisrpska samo je dodatno potpirila perverzne želje otvorenih ustaša sa Cetinja i iz drugih montenegrinskih kasaba, večno žednih srpske krvi.

Iste rute za koje je italijansko pravosuđe tvrdilo da su stvorile Đukanovićevu montenegrinsku imperiju kasnije su se koristile i za „kokainski biznis“, uz uspostavljanje balkanskih kartela Darka Šarića i drugih igrača koji su koristili crnogorske luke i banke. Prva banka, pod kontrolom Aca Đukanovića, Milovog brata, bila je u centru skandala sa depozitima osumnjičenih za narko-poslove.

U „Beloj knjizi“ i kasnijim analizama navodi se da je deo novca zarađenog od ovih „biznisa“ direktno upumpan u kampanju za nezavisnost. Nisu to bile samo legalne donacije „biznismena“, poput Šarića i Brana Mićunovića, već i crni fondovi ANB-a kojima su se plaćali aktivisti, mediji, strane lobističke firme i, najvažnije, lokalni „preprodavci uticaja“. Novac je tekao ka manjinskim zajednicama, pre svega ka Šiptarima u „Malesiji“, Ulcinju, Tuzima i Rožajama, ali i prema Hrvatima u Boki Kotorskoj, te prema javnim službenicima i običnim građanima koji su se našli na udaru.

Na desetine i stotine avionskih karata plaćene su raznoraznim „iseljenicima“ u Luksemburgu, Francuskoj, Engleskoj, Austriji, Nemačkoj, pa čak i SAD i Australiji da posete Crnu Goru, iako mnogi nisu imali nikoga u toj zemlji, i da glasaju za „da“, odnosno za uspostavljanje države-monstruma, antisrpskog ustaškog legla. Srbima, s druge strane, koji su živeli u Srbiji, a poreklom su iz Crne Gore, kojih je bilo više od 600.000, koji tamo imaju rodbinu u najvećem broju slučajeva, a u velikom broju i imovinu, kuće, kućišta i grobove najmilijih, naravno, nije dozvoljeno da glasaju. Rezultat je bio poznat i pre nego što je glasanje počelo.

Dokumentovani slučajevi potkupljivanja i ucena: Račun za struju u zamenu za glas

Sa Srbima u Crnoj Gori ipak je išlo malo teže da im se onemogući glasanje. Doduše, zabranjeno je glasanje malobrojnim izbeglicama sa Kosova i Metohije i iz Republike Srpske, odnosno Republike Srpske Krajine. Mali broj njih koji su se naselili u Crnoj Gori nakon pogroma koje su doživeli do današnjeg dana nema dokumenta, državljanstvo i pasoš samo zato što su Srbi.

Međutim, Mašan Bušković, Zećanin i deklarisani Srbin, pristalica zajedničke države i častan čovek, imao je i državljanstvo i pasoš, i pravo glasa. Pre svega, imao je obraz i ponos, ali i veliki uticaj u malenoj Zeti, sada najmlađoj opštini u Crnoj Gori, koja je povukla priznanje narko-države Kosovo.

Zbog tog uticaja na okolinu, ustaško-šiptarski DPS posebno je targetirao Mašana kao važnu kariku u procesu ucene birača u Zeti da glasaju za „da“ i nezavisnu mafijašku državu. Na snimku koji je obišao region, napravljenom u martu 2006. godine od strane samog Buškovića, vide se aktivisti DPS-a iz Zete – Ranko Vučinić i Ivan Ivanović, zajedno sa bivšim pripadnikom tajne policije Vasilijem Mijovićem, kako pokušavaju da podmite Mašana Buškovića. Obećavali su mu da će mu platiti račun za struju od preko 1.500 evra ako glasa za nezavisnost. Bušković, naravno, nije pristao na ucenu, a ni na „dobre želje“ Mijovića i ANB-a, već je glasao po svojoj savesti. Njega i još 44,5 odsto građana Crne Gore, pristalica zajedničke države, kasnije su izdale nesposobne elite „srpskih predstavnika“, ali je Bušković ostao čvrst i ponosit uprkos svemu.

„Bela knjiga“ dokumentuje na desetine sličnih slučajeva. U Pljevljima i Beranama međunarodni posmatrači primetili su sumnjive aktivnosti koje su ukazivale na kupovinu glasova. Javni službenici bili su pod pritiskom da glasaju za nezavisnost ili da izgube posao.

Verovatno najgora kampanja vođena je u MUP-u Crne Gore. Prćija Vukašina Maraša, bivšeg obaveštajca i začetnika ovakvog zloglasnog i ustaškog ANB-a, dosledno je vršila pritisak na službenike i starešine da po svaku cenu biraju Đukanovića i njegov ustaško-šiptarski mafijaški kartel.

Pod udarom su bili i nastavnici, učitelji i profesori na fakultetima. Svi koji su bili povezani sa državnom službom imali su samo dve opcije: glasaj za Mila i ustaše ili crkni od gladi.

Preko zloglasnog ANB-a ucenjivanje je išlo i preko kompromitujućih materijala. Oni koji su radili u sivoj zoni, šverceri na sitno i ljudi sa kaznenim evidencijama bili su laki plen. Na ceni su tih dana posebno bili „tajni dosijei“. U jednoj maloj zemlji kao što je Crna Gora, sa svega 600.000 stanovnika, praktično svako svakoga zna. U takvoj situaciji za jednu ogavnu, kriminalizovanu i okrutnu službu kao što je ANB posla i prilika ima napretek.

Osim ovih slučajeva, referendum je pokraden i preko naduvanih biračkih spiskova. Na njih se dodavalo i šakom i kapom. Svaki sedmi ili osmi Crnogorac tog 21. maja svog dedu i babu, iako su mrtvi po 20 ili 30 godina, sreo je na biračkom mestu.

Dan referenduma: Neredi, nelogičnosti i sumnjivo prebrojavanje

Tog 21. maja atmosfera je bila posebno napeta. Na ustaškom Cetinju bile su spremne i oružane formacije da upadnu u sve srpske ustanove, a posebno srpske hramove i manastire. Nikakva drugačija odluka od projektovane nezavisnosti mafijaške države nije dolazila u obzir.

Na referendumu je učestvovalo preko 86 odsto upisanih birača, što je rekordna izlaznost. Početne procene CeSID-a (iz Srbije) i CDT-a (domaće kuće) dramatično su se menjale tokom večeri. U nekim mestima kutije su stizale sa zakašnjenjem, u drugima su posmatrači prosrpskih unionista bili sprečavani da prate brojanje. U „Beloj knjizi“ navode se slučajevi gde je broj važećih listića premašivao broj popisanih u zapisnicima.

U nekim opštinama na severu, gde je tradicionalno jak srpski i unionistički sentiment, izlaznost je bila niža nego očekivano, dok su u područjima sa jakim uticajem ustaškog DPS-a ili manjinskih zajednica brojke bile gotovo savršene za tesnu većinu. Konačno, od potrebnih 55 odsto, kako je propisala Evropska unija, Đukanovićev kartel skupio je 55,5 odsto, tačno za nekoliko stotina glasova iznad praga. Na kraju, sasvim dovoljno njih glasalo je da referendum bude uspešan, ali rezultat nije mogao da bude veći, jer je iz svega jasno da je Crna Gora razmišljala drugačije.

Posle zatvaranja birališta, unionistički blok predvođen Predragom Bulatovićem podneo je na desetine prigovora. Ali Republička referendumska komisija, sa predsedavajućim koji je koristio svoj „zlatni glas“, odbacila je većinu prigovora. „Srpski“ predstavnici i opozicija u Crnoj Gori kasnije su kritikovani što nisu otišli do kraja, nisu tražili poništavanje, međunarodnu arbitražu ili masovne proteste. Strah od destabilizacije, pritisak EU i nedostatak jedinstva učinili su svoje. Rezultat je prihvaćen, a Crna Gora je 3. juna 2006. proglašena nezavisnom mafijaškom državom.

Doduše, ta „prosrpska“ opozicija u Crnoj Gori nije imala ni pravu podršku iz Srbije, u kojoj je na vlasti bio neobavešteni i večito zbunjeni Vojislav Koštunica, uz žutog kingpina Borisa Tadića kao predsednika Republike, koji su jedva čekali da se Crna Gora otcepi. Srpske patriote izgubile su državu zahvaljujući i njima, nesposobnima i sklonima potkupljivanju, što se posebno odnosi na Tadićevo žuto preduzeće.

Javne ličnosti u kampanji: Od sportista do glumaca

Kampanja za nezavisnost nije se oslanjala samo na mafijaški novac i pritiske. Bila je i medijski i kulturno orkestrirana. Mnoge javne ličnosti stale su iza Đukanovića. U Crnoj Gori to su bili pevači, glumci i sportisti koji su pozivali na „istorijski trenutak“.

Kad se neki u Srbiji klanjaju ljudima poput Dejana Savićevića, daju im funkcije i počasti, poslove i nagrade, treba da se sete njihovih učešća u kampanjama, ali ne za zajedničku državu. Đukanović je oko sebe uspeo da okupi i beogradsku krugodvojkašku, srbomrziteljsku, proustašku glumačku kvazi-elitu.

Za njega je Voja Brajović recitovao, njemu su drugi glumci i intelektualci iz Beograda godinama pre toga na izborima radili kampanju. Svi oni, ko god je ikada uzeo jedan mafijaški dinar od Đukanovića, učestvovao je i u toj kampanji 2006. godine, jer sve oko Đukanovića i njegovih montenegrinskih ustaša vodilo je ka tom 21. maju.

Strani lobisti takođe su bili aktivni, pa je tako bio veoma značajan uticaj američkih i evropskih firmi, kao i uticaj preko think-tankova, koji su svi odreda smatrali da će se lakše obračunati sa Srbijom bez Crne Gore.

Na kraju, sve ono što se dešava danas, usvajanje i izmena zakona u kojima se ujedinjenje 1918. godine naziva „nasilnom aneksijom“, antisrpske kampanje, hapšenja i prebijanja, lažni narativi u montenegrinskim ustaškim medijima, napadi na SPC i pozivi da njene eparhije u Crnoj Gori postanu „Pravoslavna crkva u Crnoj Gori“ – sve to ima iste korene kao i referendum.

Tog 21. maja desila se samo kulminacija, a proustaški montenegrini dobili su priliku da sve ono što su radili 15 godina pre toga krenu da rade javno. Čeljusti zloglasnog ANB-a i krvave ruke Đukanovićevog mafijaškog kartela tog 21. maja razjapile su se i stegle oko srpskog vrata.

Ono čega su svesni, zbog čega i jesu toliko agresivni, jeste da na kraju ipak „Srbija pobeđuje!“.

(24sedam)