MINISTARKA za brigu o porodici i demografiju, Milica Đurđević Stamenkovski, reagovala je na tekst Filipa Mladenovića objavljen u listu “Danas”, ocenivši ga kao, kako je navela, pokušaj istorijskog falsifikovanja povodom najavljenog prenosa posmrtnih ostataka Blagoja Jovovića u Srbiju.
Foto: Tanjug/Katarina Mihajlović
Ona je u saopštenju navela da je reč o “pamfletu” koji se predstavlja kao otvoreno pismo i koji je objavljen u rubrici “Dijalog”, uz ocenu da u tekstu nedostaje, kako tvrdi, “intelektualno poštenje” i objektivno sagledavanje istorijskih činjenica.
Prenosimo saopštenje ministarke u celosti.
– Sizifoski je zahtevno odgovoriti nekome ko na tako malo novinskog prostora iznese toliku količinu istorijskih falsifikata, kao što je slučaj sa tekstom Filipa Mladenovića, objavljenom u listu Danas, povodom najavljenog prenosa posmrtnih ostataka Blagoja Jovovića u Srbiju. U polemici sa autorom doslovno je neophodno demantovati svako slovo. Držaću se suštine.
Ovaj pamflet, koji je nazvao otvorenim pismom ministarki za rad, objavljen je u rubrici “Dijalog”, što je paradoks po sebi, jer na stranicama koje je autor ispunio nema ni minimuma intelektualnog poštenja i spremnosti da se složena istorijska pitanja sagledaju u celini, a ne kroz ideološko slepilo.
Autor se poslužio nečim što se do sada nisu usudili da primene ni najradikalniji revizionisti srpske istorije: zamenom identiteta Blagoja Jovovića. Ceo tekst kojim pokušava da naruši ugled Blagoja Jovovića, Mladenović je posvetio čoveku koji se ne zove Blagoje već – Jakov! Ciljanim stvaranjem konfuzije između Jakova i Blagoja, samo zbog okolnosti da obojica nose isto prezime, autor pokušava da Blagoja prikaže odgovornim za zločin u Crnoj Gori koji smešta u vreme kada Blagoje Jovovović uopšte nije boravio u Crnoj Gori, jer je u leto 1944. godine brodom prešao u Italiju kako bi pribavio pomoć savezničkih trupa za borbu svojih sunarodnika protiv nacističke okupacije. Dakle, autor je naveo pogrešno vreme, pogrešno mesto, pogrešnog čoveka.
Pouzdano se zna da se ime Blagoja Jovovića, pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, nikada nije našlo na bilo kakvoj optužnici za bilo kakav ratni zločin, kakve su sudovi nove komunističke Jugoslavije podizali od 1945. godine protiv svojih ratnih neprijatelja. U Crnoj Gori toga doba, mada je i danas tako, ni komarac nije mogao da proleti, a da se o tome nije znalo od brda do mora. Da se Blagoje nekim nepočinstvom istakao, nije teško zamislisti da bi se prvom prilikom našao na optuženičkoj klupi. Ali, nisu ovi redovi napisani da bi se napao Blagoje, već da bi se odbranio onaj u koga je njegova ruka nišanila.
Autor naposletku čak dovodi u pitanje da se atentat na Pavelića uopšte i dogodio. Blagoje Jovović se u Crnu Goru vratio tek 1998. godine, kada je došao poslednji put, da progovori o onome što mu je stajalo na duši 41 godinu. Tada se pod Ostrogom susreo i sa blaženopočivšim mitropolitom Amfilohijem. Ujutru je i ostalima poverio šta se toga dana, 10. aprila 1957. godine dogodilo u Buenos Ajresu, kada je na 16. godišnjicu od osnivanja tzv. NDH ispalio hice u Antu Pavelića.
Posebnu nedoslednost predstavlja autorov odnos prema izvorima. Dok sa jedne strane dovodi u pitanje atentat na Antu Pavelića, uz obrazloženje da ne postoje “dovoljno čvrsti” dokazi, sa druge strane, kao relevantan argument koristi fotografiju na kojoj navodi da se nalazi sam Blagoje Jovović, čime aludira da je u pitanju krunski dokaz da je Blagoje ratni zločinac.
O toj fotografiji mogao je da sazna više da je pažljivo pratio sve što je o njoj objavljivano od trenutka kada je obznanjena priča o atentatu. Njen original se nalazi u privatnoj kolekciji u Nemačkoj, a postala je dostupna kada je njen sken vlasnik objavio na društvenim mrežama.
Kako je došlo do toga da joj se učita lažni kontekst, nejasno je, ali da autor nije imao nameru da doprinese blaćenju čina koji je sproveo pravdoljubivi osvetnik Blagoje Jovović, mogao je da uoči ono što i svako od nas: da ne postoji ni najmanja fizička sličnost lica na fotografiji i Blagoja Jovovića.
I konačno, ostaje pitanje koje autor izbegava: po kojim kriterijumima se uopšte vrednuje čin atentata na Pavelića? Da li je to zločin, osveta ili zakasnela pravda? Bez tog odgovora, sve ostalo ostaje sporedno.
Da pokušamo da zaključim pitanjem: “U čemu je tačno poenta pisanja ovog teksta?” Kome je on potreban i zbog čega, osim možda sledbenicima i poštovaocima tradicija ustaške NDH? Naime, čak i mnogi pripadnici NOVJ su se oprezno, ali i pohvalno izražavali o potezu kojim je presuđeno zlikovcu koji je privremeno izmakao ruci pravde. Da, zaista smo u Danasu do sada svašta mogli da pročitamo, ali ovoga puta bi im pozavideli u “Lijepoj njinoj”.
BONUS VIDEO: Srbi su prvi narod na Balkanu, “crveni Hrvati” su zapravo crnogorci
