Analiza tri Vučićeva govora u u Negotinu, Mionici i Sečnju i 5 zaključaka

Logika člana 6 Ustava nalaže da nijedan javni funkcioner ne bi trebalo da ima partijsku funkciju dok obavlja javnu funkciju, jer istovremeno obavljanje obe funkcije stvara situaciju (i rizik) da partijski interes utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Time se vrši razdvajanje partije i države

Vlast i Radna grupa za reformu izbornog sistema su sa ODIHR-ovog stola za izborne reforme preuzele isključivo Zakon o jedinstvenom biračkom spisku i imenovanje članova Saveta REM-a. Time ne samo da su preskočile prvu prioritetnu preporuku ODIHR-a, već su u drugi plan potisnule prirodu lične vlasti (o tome detaljnije u knjizi „Lični oblici vlasti“ profesora Todora Kuljića) Aleksandra Vučića, u čijem je središtu harizmatska vlast aktuelnog predsednika Republike Srbije. Iz nje proizilazi neformalna moć koja njegove izborne takmace dovodi u neravnopravan položaj na parlamentarnim i predsedničkim izborima.

Navedeno vodi zaključku da su svi izabrani sazivi Narodne skupštine Republike Srbije nelegitimni i nelegalni, odnosno da smo suočeni sa urušavanjem integriteta predsedničke funkcije.

Osnov za analizu integriteta obavljanja funkcije predsednika Republike kao javne funkcije čine: član 6 Ustava Republike Srbije, koji reguliše oblast sukoba interesa javnih funkcionera; član 115 Ustava, koji uređuje sukob interesa predsednika Republike; član 111, koji definiše predsednika Republike kao nosioca državnog jedinstva; član 2 Zakona o sprečavanju korupcije, koji definiše pojam javnog funkcionera, ali i korupciju i pojam povezanih lica; kao i članovi 40 i 41 istog zakona, koji regulišu sukob interesa i postupanje javnih funkcionera.

Pri donošenju poslednjeg Ustava (2006) Srbija je napravila normativni iskorak u unapređenju integriteta javnih funkcionera. Naime, članom 6 regulisala je pitanje sukoba javnog i privatnog interesa, i on glasi: „Niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima.“ Radi boljeg razumevanja analize navodim i zakonsku definiciju sukoba interesa, koja predstavlja operacionalizaciju navedenog ustavnog načela, iz člana 41 Zakona o sprečavanju korupcije: „Sukob interesa je situacija u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije.“

Javna funkcija je instrument ostvarivanja javnog interesa – funkcionisanja republike kao „javne stvari“ – nasuprot funkcijama u sferi privatnog, koje su u službi ostvarivanja partikularnih interesa (političke stranke, sindikati, strukovna udruženja, udruženja građana/NVO).

U slučaju javnih funkcionera, partijski angažman je manifestacija privatnog interesa, jer političke partije u demokratskim sistemima formulišu, zastupaju i realizuju partikularne interese određenih društvenih grupa. Logika člana 6 Ustava nalaže da nijedan javni funkcioner ne bi trebalo da ima partijsku funkciju dok obavlja javnu funkciju, jer istovremeno obavljanje obe funkcije stvara situaciju (i rizik) da partijski interes utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije. Time se vrši razdvajanje partije i države, što je intencija i OSCE Deklaracije iz Kopenhagena (1990), tačka 5.4, ali i našeg Ustava u članu 5. Ova tema zahteva posebnu pažnju, te ćemo za sada staviti tačku na nju.

Prema članu 2 Zakona o sprečavanju korupcije, Aleksandar Vučić je javni funkcioner, i u tom pogledu zakon je nedvosmislen. Međutim, autori Ustava iz 2006. godine nisu do kraja primenili koncept regulisanja sukoba javnog i privatnog interesa kada je u pitanju predsednik Republike. U članu 115 Ustava, koji reguliše sukob interesa predsednika Republike, oblast sukoba interesa svedena je na obavljanje drugih javnih funkcija ili profesionalni angažman, odnosno na funkcije i aktivnosti na nivou profesije predsednika Republike. Time je omogućeno da predsednik Republike istovremeno može biti i predsednik političke stranke.

Takvo postupanje autora Ustava, kao i poslanika, ali i građana na referendumu, može se smatrati postupanjem sa lošom namerom, jer je predsednik Republike faktički izuzet iz potpune regulacije sukoba javnog i privatnog interesa.

Valja podsetiti da je današnji predsednik Republike, Aleksandar Vučić, 2004. godine, kao tadašnji generalni sekretar SRS-a, komentarišući istovremeno predsednikovanje Borisa Tadića strankom i republikom, izjavio: „On ne bi smeo, u skladu sa članom 86. stav 8 (tada važećeg Ustava – prim. Z. G.) Ustava Republike Srbije, koji kaže da predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“ (sajt B92, ponedeljak, 13.12.2004, 13.01)

Predsednik Vučić nije bio u pravu, ali ono što je gore, njegova stranka je glasala za takav Ustav, koji je zadržao formulaciju koja daje mogućnost predsedniku da bude i predsednik Republike i predsednik stranke.

Jedno od obećanja Tomislava Nikolića u kampanji 2012. godine bilo je da će podneti ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke, ukoliko bude izabran za predsednika Republike. Po stupanju na dužnost predsednika Republike, Nikolić je održao reč i podneo ostavku (24. maja 2012. godine), čime je uspostavio praksu razdvajanja funkcije predsednika Republike od funkcija u političkoj stranci i time ojačao integritet predsedničke funkcije.

Međutim, njegov naslednik, Aleksandar Vučić, obnovio je praksu sukoba javnog i privatnog (partijskog) interesa, koja je trajala do 27. maja 2023. godine, kada je podneo ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke. Valja naglasiti da je oktroisani način izbora novog predsednika Srpske napredne stranke, Miloša Vučevića, dodatno urušio praksu koju je uspostavio Tomislav Nikolić.

Pored oktroisanja predsednika stranke i njegovog postavljanja za savetnika za regionalni razvoj, Aleksandar Vučić je nastavio da daje svoje ime listama koje predvodi ili čini Srpska napredna stranka i aktivno učestvuje u kampanji, u formi poseta i držanja govora.

Ovo je razlog zbog kojeg je ODIHR u svojoj prvoj prioritetnoj preporuci (2024) insistirao na razdvajanju partije i države, što je uostalom sadržano i u članu 5 Ustava Republike Srbije.

Formalni osnov za ovakvo postupanje ODIHR pronalazi u članu 111 Ustava, koji predsednika Republike definiše kao čuvara (izražavaoca) državnog jedinstva, što on ne može biti ni simbolički ni funkcionalno ukoliko je predsednik političke stranke i/ili aktivno pomaže jednoj izbornoj listi da ostvari što bolji rezultat. Prema pokojnom profesoru ustavnog prava Ratku Markoviću, da bi ostvario svoju funkciju garanta državnog jedinstva, predsednik mora biti nadstranački, nadnacionalni i nadregionalni (autorski tekst u Pečatu, 21.6.2012).

Iz ovoga sledi da je bilo kakav stranački angažman, iz vizure člana 111, rizik za urušavanje integriteta funkcije predsednika Republike, jer član 111 Ustava predstavlja meru integriteta obavljanja predsedničke funkcije na način koji štiti javni, a ne partikularni (stranački) interes. Dodatnu težinu članu 111 daje činjenica da je predsednik izabran neposredno od građana i da ga priroda izbora, tj. legitimitet, obavezuje da ostane van partikularnih interesa, uključujući partijske, te da bude medijator, posebno u kriznim situacijama u kakvoj se Srbija danas nalazi. Stranački angažovan predsednik Republike to objektivno ne može da bude, što se danas jasno vidi na primeru predsednika Vučića.

Zakon o sprečavanju korupcije jasno definiše korupciju kao „odnos koji nastaje korišćenjem službenog ili društvenog položaja ili uticaja radi sticanja nedozvoljene koristi za sebe ili drugoga“. Predsednik Vučić svoj rejting, oličen u njegovom imenu, „rentira“ svojoj stranci, koja prema istraživanjima BIRODI iz 2022. godine četiri puta uvećava izborni rezultat Srpske napredne stranke. Za uzvrat, tako izabrani poslanici ne sankcionišu neustavna postupanja predsednika Republike (član 118 Ustava), koji de facto krši Ustav preuzetim nadležnostima Vlade Republike Srbije (član 123 Ustava). To nas vodi zaključku da je aktuelni predsednik, u kontekstu narušavanja integriteta predsedničke funkcije, ne samo stranački angažovan već i korumpiran.

Predočena analiza integriteta predsedničke funkcije pokazuje da bez rešavanja ove tačke rizika izbornog integriteta izbori neće biti ni legalni ni legitimni. Srbija je prešla put od fer i slobodnih izbora, kao normativnog ideala, do faze aklamacije vlasti jednog čoveka, a nakon izbora u Negotinu, Mionici i Sečnju na vidiku su „izbori koje karakteriše grupno i/ili prinudno glasanje“, kakvo sam video 2013. godine u Severnoj Mitrovici na lokalnim izborima.

Analizom sadržaja tri govora predsednika Republike u tri izborne kampanje za lokalne izbore u Negotinu, Mionici i Sečnju, konstatovali smo da je predsednik Republike:

– predstavljen kao javni funkcioner u liku predsednika Republike (eksplicitno u Sečnju i Mionici) i da je, koristeći svoj društveni uticaj (rejting), pozivao građane da glasaju za listu koja nosi njegovo ime, čime je počinio koruptivno postupanje (član 2 Zakona o sprečavanju korupcije);

– davanjem imena izbornoj listi i učestvovanjem u kampanji kao govornik na skupovima za lokalne izbore, pri čemu je predstavljen kao predsednik Republike pre svega u Negotinu i Mionici, prekršio član 111 Ustava i član 1 Zakona o predsedniku Republike, koji ga definišu kao osobu koja izražava državno jedinstvo, odnosno kao nadpartijskog, nadnacionalnog i nadregionalnog javnog funkcionera; istovremeno je postupio koruptivno jer je, sa pozicije

– predsednika Republike, davanjem imena i nastupanjem na skupovima pomagao izbornoj listi svoje stranke;

postupio suprotno prioritetnoj preporuci Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), kojom se zahteva odvajanje države i partije u izbornom procesu;

– prekršio član 51 Zakona o sprečavanju korupcije, koji zahteva da javni funkcioner, konkretno predsednik Republike, jasno navede da li iznosi stavove kao javni funkcioner ili kao član političke partije, što Aleksandar Vučić nije učinio;

prekršio član 40 stav 1 Zakona o sprečavanju korupcije, koji zahteva da javni funkcioner „javni interes ne podredi privatnom (ovde: partijskom)“, kao i da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i da održava poverenje građana u savesno obavljanje javne funkcije;

– objavljivanjem rezultata lokalnih izbora, nastupajući kao navodno nadpartijski, nadregionalni i nadnacionalni predsednik Republike Srbije, urušio integritet javne funkcije predsednika Republike, obavljajući zapravo ulogu predsednika stranke, šefa izborne kampanje ili PR-a stranke.

Izmenjeni birački spisak i novi sastav REM-a, bez regulisanja integriteta obavljanja funkcije predsednika Republike (ne samo tokom izbornog perioda), predstavljaju (ne)svesno učešće u urušavanju izbornog integriteta, bez kojeg nema legalnog i legitimnog parlamenta, niti na njemu zasnovanih i od njega kontrolisanih institucija.

Napred napisano predstavlja samo jednu od formi funkcionerske kampanje, fenomen koji sam sročio 2012. kada je BIRODI prvi put sprovodio medijski monitoring izbora.

Pod funkcionerskkom kampanjom se podrazumeva kada se neki javnih funkcioner u medijima predstavlja sa više od 66% pozitivnog vremena, odnosno kada uz to vrši kršenje tada člana 29 Zakona o Agenciiji za sprečavanje korupcije, a sada člana 50 Zakona o sprečavanju korupcije.

Za razliku od tadašnje policetrične funkcionerske kampanje u kojoj su dominirali stranački prvaci koalicione vlasti (Boris Tadić, Deraga Đilas, Ivica Dačić, Dušan Petrović, Dragan Šutanovac, Mlađan Dinkić…) aktuelnom funkcionerska kampanja i pored toga što je vlada koaliciona, dominira Aleksaksandar Vučić te imamo monocentričnu funkcionersku kampanju. I to je jedan od indikatora za postojanje lične vlastu 2025. u Srbiji.

Autor je sociolog, osnivač BIRODI-ja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.