DA LI AMERIKA IMA „VAZDUŠNU NADMOĆ“ NAD IRANOM? Evo šta su SAD i Izrael postigli do sada, a tiče se i nas

PRETPOSTAVLjA se da Sjedinjene Države imaju „vazdušnu nadmoć“ nad Iranom – ali to je daleko od osiguranja potpune kontrole iranskog vazdušnog prostora.

“Operacija Epski bes” je počela višedomenskim naporima da se dobije pristup iranskom vazdušnom prostoru – naporima koji su uglavnom bili uspešni, što je dovelo do „vazdušne nadmoći“ (air superiority) ili „vazdušne dominacije “ (air supremacy), u zavisnosti od toga koga pitate.

Ova dva termina se često koriste naizmenično u javnoj diskusiji. Međutim, u vojnoj doktrini, oni opisuju različite nivoe kontrole nad nebom – i razumevanje te razlike pomaže da se objasni i ono što su koalicione snage postigle tokom tri nedelje” Epskog besa”, i koji rizici i dalje ostaju.

ŠTA JE „VAZDUŠNA NADMOĆ“?

Vazdušna nadmoć je češći cilj u modernom ratovanju – što znači da jedna strana ima dovoljnu kontrolu nad vazdušnim prostorom da izvrši svoje misije bez preteranog mešanja neprijatelja. Avioni mogu da izvode udarne misije; ne-stelt letelice poput bombardera, izviđačkih sredstava i lovaca mogu da deluju; a kopnene operacije mogu se odvijati uz vazdušnu podršku.

Ipak, pod vazdušnom nadmoći, određeni stepen rizika i dalje postoji. Neprijatelj može i dalje posedovati avione koji bi i dalje mogli da izvode izolovane napade. U slučaju slabijeg protivnika kao što je Iran, verovatnije je da će koristiti rakete zemlja-vazduh, koje su jeftinije, lakše prenosive i često jednako efikasne u zatvaranju vazdušnog prostora kao i stvarni avioni. I dok su ove pretnje često loše koordinisane i nedovoljne – nesposobne da značajno poremete celokupnu operaciju – one i dalje mogu predstavljati pretnju malih razmera. Primer vazdušne nadmoći iz skorije istorije uključuje operacije NATO-a na Kosovu i Metohiji (SRJ). Vazdušni udari NATO-a brzo su onesposobili srpsko vazduhoplovstvo, ali je Beograd održavao protivvazdušnu odbranu – zloglasno obarajući američki bombarder F-117 Najthok u martu 1999. godine.

ŠTA JE „VAZDUŠNA DOMINACIJA“?

Vazdušna dominacija predstavlja još viši nivo vazdušne supremacije. Pod ovim uslovom, neprijatelj je u suštini nesposoban za efikasno delovanje. U praksi, vazdušna dominacija znači da su neprijateljski avioni uništeni, prizemljeni ili nesposobni da deluju, a mreže protivvazdušne odbrane su neutralisane ili potisnute — što znači da prijateljski avioni u osnovi mogu da deluju bez straha od pretnje sa zemlje. Vazdušna dominacija omogućava operacije kao što su izviđački letovi na velikim visinama, patrole avionima sporog kretanja i operacije upornih udara.

Prava vazdušna dominacija je relativno retka i obično se javlja tek nakon kampanje opsežnog suzbijanja neprijateljske protivvazdušne odbrane (SEAD). Klasičan primer vazdušne dominacije uključuje Zalivski rat, tokom kojeg su koalicione snage postigle skoro potpunu vazdušnu nadmoć nakon što su uništile veći deo Sadamove, francuskog porekla, (i centralizovane) mreže protivvazdušne odbrane. U skorije vreme, „Operacija Inherentna rešenost“, kampanja koju su predvodile SAD protiv terorističke grupe Islamska država (ISIS), uključivala je vazdušnu nadmoć, jer ISIS praktično nije imao načina da uzvrati udarac na koalicione avione.

DA LI SU SAD USPOSTAVILE VAZDUŠNU NADMOĆ NAD IRANOM?

Izveštaji iz operacije Epski bes sugerišu da su američke i izraelske snage barem postigle jasnu vazdušnu nadmoć nad Iranom. Operativni indikatori uključuju činjenicu da su koalicioni avioni bili u stanju da pogode ciljeve širom Irana sa ograničenim ometanjem. Avioni poput U-2 Dragon Lady su navodno sprovodili izviđačke misije iznad iranske teritorije – nešto što se ne bi dogodilo bez vazdušne nadmoći, jer su to spori avioni na velikim visinama koje je teško zameniti i raspoređeni su samo u nebranjen vazdušni prostor. (Iako je U-2 bio zaštićen od ranih protivvazdušnih odbrana svojom velikom visinom – poznato je po tome što je delovao relativno nekažnjeno iznad Sovjetskog Saveza do 1960. godine – moderne protivvazdušne rakete deluju unutar ovih dometa i mogu ga lako oboriti.)

Prisustvo A-10 Warthog takođe je prijavljeno u Iranu, što bi ukazivalo na to da su SAD uverene da je iranska protivvazdušna odbrana značajno oslabljena. A-10 je spor i nisko leti, što ga čini veoma ranjivim u spornom vazdušnom prostoru i ne bi bio raspoređen da iranski sistemi protivvazdušne odbrane nisu ozbiljno oslabljeni.

Uprkos ovim prednostima, “Epski bes” možda nije postigao potpunu vazdušnu nadmoć. Preostale pretnje verovatno i dalje postoje, uključujući mobilne raketne sisteme zemlja-vazduh, jedinice protivvazdušne odbrane tipa „pucaj i beži“ i preostale iranske dronove i avione. Ovi sistemi svakako ne mogu zaustaviti operacije koalicije, ali mogu da ih uznemiravaju i nanesu nesrazmerne gubitke. Ukratko, čini se da koalicione snage imaju „vazdušnu nadmoć“ – ali nebo još uvek nije potpuno neosporno njihovo.

nationalinterest.org

BONUS VIDEO – PATROLA SA PUTNICIMA, NA BRZOJ PRUZI, OD BEOGRADA DO SUBOTICE: “Vožnja deluje gotovo neprimetno”