Aleksa Šantić je rođen je u Mostaru 27. maja 1868. godine. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao “neobično mrtvilo”, koje je bilo posledica “nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva”, kako piše o njemu Vladimir Ćorović.
Pisao je rodoljubiu i ljubavnu poeziju. Njegove ljubavne pesme odišu setom i čežnjom, velikom ljubavlju protkanu bolom. On je umeo toliko duboko da izrazi osećanja da su ostala zauvek zabeležena u srpskoj književnosti i narodu kao što je, na primer, ispevana njegova čuvena “Emina”.
Tadašnja kritika, a ovo je ostalo upečatljivo do danas, je isticala njegovu žarku ljubav prema svom narodu. Ona se ogleda kroz ponos junačkom prošlošću Srba, kroz protest protiv mučne sadašnjosti i kroz veru u bolju budućnost do koje će se doći borbom i zalaganjem, a koja će vaskrsnuti slavnu, junačku prošlost. Ovde se izdvajaju pesme: “O, klasje moje”, “Hasanaginica”, “Na starim ognjištima”, “Nemanja”, “Ostajte ovdje”, “Pretprazničko veče”, “Moja otadžbina”, “Mi znamo sudbu”, “Boka”, “Pod krstom”…
Godine 1902. otišao je u Ženevu. Tamo je ostao jedva tri nedelje, jer nije mogao da bude van svoje otadžbine. Tu bol je preneo u pesmu “Ja ne mogu ovde”, iz koje se čuje vapaj za rodnim krajem i opisuje koliko ne podnosi tuđinu. Nakon povratka, 1907. godine Mostar ga je izabrao “kao jednog od svoja četiri predstavnika” za prvu skupštinu Narodne organizacije. Međutim, već tada je počeo da poboljeva, a stanje se pogoršalo posle Velikog rata kada je oboleo od toboparalize.
Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspolaganje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata. Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba.
Aleksa Šantić Foto: Printscreen/ Youtube
Veliki borac i rodoljub koji je svoja osećanja, ali i odlučnost i rešenost pretakao u svoja dela, bio je zatvaran zbog svojih pesama u toku Prvog svetskog rata, a 1913. austrougarske vlasti su ga proterale iz rodnog Mostara. Na sreću, srpski rod je prepoznao njegov žar i žrtvu pa je po završetku rata izabran u Mostaru za člana Srpskog odbora kao istaknuti predstavnik naroda.
Bio je veoma aktivan u društveno-političkom i književnom životu. Godine 1887. postao je saradnik “Goluba”, zatim “Bosanske vile”, “Nove Zete”, “Javora”, “Otadžbine”. Godine 1888. osnovao je Srpsko pevačko društvo “Gusle”, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora “Prosvete”. Bio je i jedan od prvih urednika časopisa “Zora”, koji je pokrenut 1896. godine.
Tokom života objavio je veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: “Hasanaginica”, “Na starim ognjištima”, “Anđelija”, “Nemanja” i “Pod maglom”. Najpoznatije njegove pesme su: “Emina” (1903), “Ne vjeruj” (1905), “Ostajte ovdje” (1896), “Pretprazničko veče” (1910), “Što te nema?” (1897), “Veče na školju” (1904), “O klasje moje” (1910), “Moja otadžbina” (1908), “Mi znamo sudbu” (1907), “Boka” (1906), “Pod krstom” (1906), “Kovač” (1905).
Aleksa Šantić je 3. februara 1914. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Jak duhom, telo ga je izdavalo. Ophrvan tuberkulozom izdahnuo je u svom rodnom Mostaru, jedne večeri, na školju i ostao da nam zauvek peva međ zvezdama. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. godine.
Bista u čast Aleksi Šantiću postavljena je na Kalemegdanu i u rodnom Mostaru, a u rodnom gradu podignut mu je i spomenik. Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Prikazan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću 1920. godine. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost “Aleksa Šantić”. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, a osamdesetih godina prošlog veka u njegovu čast snimljen je film pod nazivom “Moj brat Aleksa”.
Kurir.rs
