Ako ne prebrojimo žrtve nikad nećemo sahraniti mrtve

Profesor Radoš Ljušić sa pravom ističe da je veći broj polemika i licitiranja oko igre broja žrtava, nego o naučnom (i željenom) pristupu ovoj temi.

Istorija se ne bavi hipotezama i pretpostavkama, već tačnom utvrđivanju činjenica (bez mržnje i pristrasnosti K. Tacit), istom pristupu kakvom je profesor LJušić sa svojim kolegama učio studente. Zvuči besmisleno da do danas nemamo relevantne podatke o stradanjima srpskog življa u tri velike demografske katastrofe. Prve iz 19. veka. Druge iz Velikog rata. Treće iz Drugog svetskog globalnog sukoba.

Uostalom, Srbija je samo u 20. stoleću ratovala šest (6) puta! Prvi i drugi Balkanski rat, Prvi i Drugi svetski rat, ratovi bivših republika (1991 -1995), NATO agresija (24. mart -10. jun 1999).

Da je istorija pored toga što je društvena nauka i nastavni predmet u školama, takođe i sredstvo političke manipulacije vidi se i iz teksta novinara Vanje Bulića gde je uočljiv uticaj vlasti na zadatu temu posle Drugog svetskog rata.

U Prvom i Drugom srpskom ustanku stradalo je oko četvrtine srpskog stanovništva. U Velikom ratu PREKO četvrtine!

U Drugom svetskom se postavlja pitanje koliko je žrtava dao od ukupnog broja srpski etnički korpus. Ako se u Vašingtonu čuvaju u metalnim kutijama kape, čizme, pločice za identifikaciju, čak i ordenje i ostali predmeti koji su pripadali nekom od 58.000 poginulih Amerikanca iz rata u Vijetnamu čija se imena nalaze na crnom granitnom zidu, nije li to dokaz za brigu o stradalima.

Čini se da 15.500 pločica sa imenima poginulih tokom trajanja Sremskog fronta u Adaševcima obilaze samo potomci stradalih. Treba li pominjati Jad Vašem i „brdo sećanja“ u Jerusalimu i milione stranica i imena Jevreja stradalih tokom holokausta.

Spomen groblje oslobodilaca Beograda ima popis 818. poginulih oficira i vojnika crvene armije. Šetnjom po njemu možete pročitati njihova imena.

Skrivanje istine posle Prvog svetskog rata (radi stvaranja novokomponovane države) i Drugog svetskog rata („čuvajmo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga“) relativizovalo je broj stradalih. Građa je bila nedostupna ne samo u Državnom arhivu Srbije već i u drugim institucijama.

Tipičan primer za istraživanja je Jasenovac. Hrvati iznose mišljenje da je tokom NDH stradalo nekoliko tisuća! Srbi – preko milion (što više to bolje).

Logor je betoniran, jer bi trebalo puno vremena da se iskopaju mrtvi! Koliko god da je potrebno je tren da bi se saznala istina.

Kako se odnosimo prema žrtvama vidi se po spomenicima u Nišu. Za vreme NATO agresije stradalo je 57 lica: 26 civila, 22 vojnika i devet policajaca. Na samo nekoliko desetina metara podignuta su dva spomenika istim žrtvama! Jedan od SPS-a, drugi od DS-a. I na oba se polaže cveće 24. marta!

Da li će se sabrati i publikovati postojeći rezultati istraživanja (normalno uz stručan nadzor) ili će rasplinjavati u konglomerat priređivača kako napominje profesor LJušić, nažalost ostaje da se vidi. To što proizvoljne procene slušamo i danas nakon ratova iz devedesetih godina (Vanja Bulić) ne služi nam na čast.

Istoričari, i ne samo oni, treba da kod mladih usade prosto saznanje da čovek nije samo statistike spoj, već da se utvrdi poginulih tačan broj.

Svaki dželat ima ime i prezime. Isto tako i svaka žrtva ima ime i prezime!

Doći do njih je naš dug i obaveza.

Ako ne prebrojimo žrtve nikad nećemo sahraniti mrtve.

Autor je profesor istorije u Palanačkoj gimnaziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.