Piše Ranko Pivljanin.
Čovek u skupim patikama korača koracima od sedam milja prema sopstvenoj propasti, vukući za sobom celo društvo i državu. Iako se na toj trasi nalaze znaci upozorenja i putokazi za izlaz, on ih uporno ignoriše i nastavlja ka rubu litice, računajući da će i ovaj put uspeti da prevari fiziku i gravitaciju i sa nadom da će ga u visinama u koje se samouzdigao, na krilima propagande, laži i korupcije, održati tanušni baloni napumpani nepojamnim egom, bezobalnom sujetom, horskim pojanjem podrepaških diplaša i, navodnim, istorijskim poslanjem.
Trajno naseljen u televizijske studije priča oveštalu priču u koju više ne veruju ni čitači naručenih pitanja preko puta njega, ni, do juče, verna deka-bakna publika, na kraju, ni on sam. Svejedno, on se drži tog rezervnog položaja i poslednjeg uporišta svoje odbrane, ne zato što će mu on pomoći (neće, jer upravo živi bumerang efekat sopstvene propagande), već zato što se samo tu još oseća sigurno i što su mu televizijski reflektori ostali jedino svetlo na kraju tunela.
Činjenica da može još uvek da drži beskrajne i besmislene monologe koje mu redovni pratioci njegovog pozorišta već znaju napamet, dok ostali gase televizore ili ih okreću naopačke, na samu najavu njegovih „gostovanja“,“obraćanja“, „intervjua“, „uključenja“, čini ga malo kuražnijim, održavajući lažnu, ali zavodljivu iluziju bitnosti i značaja.
Samozarobljen u zidinama sopstvenog rijalitija, trči od kamere do kamere, pričajući šta god mu u tom trenutku padne na pamet, jer ga na suvislu i iole smislenu priču više ne obavezuju ni skrupuli, ni političko poštenje, ni pristojnost, ni obziri, ni fer plej, ni dignitet funkcije na kojoj se, nekim čudom, našao…, ništa, pa na kraju ni elementarna normalnost.
U tom stanju, izmešten iz realnosti i odbijajući da se sa njom suoči, on šalje problematične poruke, izgovara nebuloze, malo kuka, malo preti, malo više se blamira dostižući stadijum u kojem se sopstvenom kukavičluku – svestan da mu hinjenje hrabrosti i junaštva više ne prolazi – suprotstavlja teškim mazohizmom. Umesto da se skloni dok ne vidi šta će, kako će i, ponajpre, kuda će, on je odabrao taktiku sveprisutnosti i medijskog izliva u javnost, svestan da niti može, niti želi da se u bilo čemu osloni na ostatak vladajuće bulumente koji su bez njega kao infuzije samo bedni pajaci sa najjeftinijim trikovima, neuverljivi i smešni.
Problem je, što je u međuvremenu, potrošio i samog sebe, pretvarajući se u ljušturu bez sadržaja i najobičnije medijsko strašilo koje više nije u stanju da otera ni svrake ni vrane, a kamoli, sokole i orlove. Ne daj bože, da još nekog može da privuče, i zato opet iz naftalina vadi, Pokret za narod i državu, mrtvorođeni projekat bezuspešno oživljavan nekoliko puta, kojim bi nekako da zamaskira ružno lopovsko lice i rđavi imidž svoje polit-kriminalne sekte, na kvarno joj šatro promeni krvnu sliku i proda nam je kao kukavičje jaje u tom novom pakovanju. Neko ga je ubedio ili je sam dometnuo do toga da mu to može biti solidna ili jedina odstupnica, ali tu ima samo jedan mali problem.
Odstupnice više nema, niti je može biti a da za nju ne bude ispostavljen ozbiljan račun. Čovek je potrošio sve kredite, zamerio se skoro svim segmentima društva i ne može daračuna ni na kakvo razumevanje i samislost, osim kod klijentelističke klike kojoj služi kao političko pokriće u patološkoj simbiozi gde jedni druge drže za taoce.
O mladost ove zemlje se teško ogrešio, izblamirao se pretnjama i „kreativnim tumačenjma“ napada na studente u blokadama, da bi im se na kraju smučio. Od njih može dobiti samo prezrenje. I dojučerašnji verni glasači, simpatizeri i abonenti naprednjačke sendvičarske naprednjačke menze progledali su na jedno oko i postaju sumnjičavi na bajke koje im svakodnevno priča i zavere koje zli susedi, moćna CIA, engleska služba, beogradski glumci i, naravno, Šolak kuju protiv njega, ni luk jeo ni luk mirisao, nevinog, pravovernog, poštenog koji stoji postojano na braniku srpstva i države.
Ne, majstore, polako ostaješ sam i živiš onu čuvenu priču sa tužnim krajem. Sam si je kreirao!
