Čim sam na Vajberu, svom prozor u svet, pogledao snimak auto-moto kabadahije koji uleće u protestnu masu na trotoaru, udara jednu devojku, nosi je na haubi pa na krovu deset-petnaest metara, posle čega devojka pada na asfalt i zadobija teške povrede,
brže-bolje sam kliknuo na sajt Informera da proverim da se nije pojavila vest „Studentkinja udarila automobil, nosila ga na leđima i razbila o asfalt“. Začudo, takvog naslova nije bilo.
Auto-moto kabadahija je „brzom intervencijom“ promptno savatan, a Više javno tužibapstvo je protiv njega podnelo optužnicu za pokušaj teškog ubistva. Da sam ja javno tužibapstvo, dodao bih i „s predumišljajem“, jer se na snimku lepo vidi da se dilber namerno zaleće u ljude, da ne daje pet sitnih para što je pokupio devojku i da mu ne pada na pamet da se zaustavi ili da bar malo uspori, nego još dodaje gas.
Devojka je, na sreću, preživela. Ali hoće li preživeti sledeća? Iz takvih udara nastaju lančani udari. Atmosfera u Srbiji je već takva – u tome su saglasne sve jebene stranke, uključujući i vladajuću – da vodi pravo u prolivanje krvi. Šta posle toga? Otkud znam! Šta bude, biće. Dobro biti neće.
Voleo bih da verujem da Visoko Mesto – kod koga su i visak i mistrija – uviđa da ovo što se valja srbijanskim ulicama nisu rekreativno-performativni protesti tipa „#stop krvavim košuljama“ ili „#jedan od 5.000.000“, da je ovo što se valja po srbijanskim ulicama pokrenuto dubinskim energijama – koje u zemlji plitkoumnosti niko ne uzima u obzir – i da će proverene alatke kojima su „hendlovani“ napred pomenuti protesti samo dolivati ulje na protestne vatre.
Da se sa skupom zaumnih političkih ideja, praksi i alatki koje se nisu menjale od Garašanina naovamo dalje može ići samo u pravcu totalne socijalne disolucije i sveopšteg rasula, mojoj neznatnosti je bilo jasno – i o tome je uredno obavestila javnost, tj. džaba krečila – već na polovini mandata pučističkog diumvirata Koštunica-Tadić, koji se na vlast uspentrao preko Đinđićevog leša, koji je JP Gradska čistoća, uz najviše državne počasti, pomela pod tepih.
Kao što je tek nakon masakra u školi „Ribnikar“ – i reprize u Duboni – ovdašnjoj demokratskoj javnosti (nabijem je na qwrz) došlo iz dupeta u glavu da u Srbiji ima mnogo nasilja, tako je tek Visoko dovođenje Ćosićeve, Koštuničine i Tadićeve zaumne politike do krajnjih konsekvenci demokratsku javnost dovelo do spoznaje da tu nešto nije u redu i da „ovo nikada ovako nije bilo“.
Otprilike na polovini pučističkog mandata, u prethodnoj alotropskoj modifikaciji Famoznog sam višekratno pisao da iz kovita srpskog vrzinog kola postoji samo jedan izlaz, a da je taj – raspisivanje ustavotvorne skupštine, redefinisanje nacionalnog programa i ciljeva i formiranje novih institucija.
Ovoga puta to neću napisati, ne zato što me i oni koji to mogu shvatiti gledaju kao budalu – doduše, s pravom, ja jesam budala, mada sam u pravu – nego zato što sam prekardašio s karakterologijom.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
