“Ovde više ne dolaze ni vukovi” Mladen je poštar na Goliji, do zabačenih sela donosi i osmehe: Za sve ima samo jednu poruku (video)

Vranovina, skriveno selo na obroncima veličanstvene Golije, čini se poput mesta koje se zamrzlo u vremenu. Kuće na dva sprata stoje čvrsto poput stražara, dok u njima pretežno borave staračka domaćinstva. U zimskim mesecima, sneg ovde oblikuje pejzaž nalik na bajku, ali ujedno naglašava usamljenost i tišinu koja prekriva selo.

Upravo na takvom mestu, gde čak ni vukovi više ne zalaze, svoj svakodnevni zadatak obavlja mladi poštar Mladen Timotijević. Sa samo 23 godine, Mladen je postao nezaobilazan deo života meštana ovog zabačenog kraja.

“Ko vas je prevario da kročite na moje područje, novinarko? Ovde više ne dolaze ni vukovi. Ja sam poštar i navikao sam na Goliju. Čini mi se da nigde lepše nema. Živim od ovoga i ne žalim se. Volim svoj posao”, započinje priču Mladen, s osmehom koji odaje iskrenu privrženost poslu.

Za mnoge meštane, Mladen je mnogo više od poštara. On je osoba koja donosi ne samo pisma i penzije, već i osmehe, reči podrške i poneku namirnicu s pijace u gradu. Njegova poseta je često jedini kontakt starijih ljudi sa spoljnim svetom.

“Naš Mladen je kao član porodice. Kad se pojavi, selo nekako oživi. Zna svaki ugao puta, svaku stazu, a čak i kad je sneg visok, Mladen će se probiti do svake kuće”, kažu meštani Vranovine.

Iako je posao poštara u ovom kraju zahtevan, Mladen ne posustaje. Zimski uslovi, neprohodni putevi i povremena opasnost od divljih životinja nisu ga obeshrabrili.

“Golija ima svoju divlju lepotu, ali i svoje izazove. Ipak, svaki put kad vidim osmeh na licu ljudi kojima donesem poštu ili samo razmenim par reči, shvatim koliko je ovaj posao vredan truda. To je ono što me motiviše da nastavim”, priča Mladen.

Dok priča o svom poslu, Mladen ne skriva nadu da će se mladost jednog dana vratiti u zabačena sela poput Vranovine.

“Golija je predivno mesto koje zaslužuje život i energiju mladih. Voleo bih da jednog dana vidim kako ova sela ponovo ožive, kako deca trče po ovim stazama i kako se kuće pune smehom“, kaže on.

U vremenu kada sela poput Vranovine polako tonu u zaborav, njegov rad i posvećenost podsećaju da ni najudaljeniji krajevi nisu zaboravljeni – sve dok postoje ljudi poput njega.