ISPOVEST MILOVANA BOJIĆA: Moj sin je imao 120 operacija, rekli su da nikad neće progledati i progovoriti‚ ali uspeo je! Od njega sam naučio da se ne predajem

Rođen sam u Lipovu kod Kolašina. Zvanično bi se reklo da smo mi Bojići iz Donjeg Lipova, a u stvari smo iz Gornjeg. To je granica koja se nikad ne utvrđuje definitivno, ali ja kažem da sam iz Gornjeg Lipova. To je najlepše mesto na svetu.

Svakome je njegovo selo lepše od Pariza, izdaleka i izbliza, ali za Lipovo važi jedna legenda koja to opravdava. Sveti Sava je boravio na Jablanovom vrhu, na Sinjajevini, danas je to Savina greda. Postoje i Savina voda i Savino jezero. Kad je sa Savine grede video moje selo, rekao je da je to nešto najlepše što je u životu video. Stalno je ponavljao da je lepo, a đakon koji je bio s njim, Dalmatinac, za Svetim Savom je ponavljao: “Lipo, lipo, lipo.” Jedna od legendi kaže da je tako nastalo ime. Ne bih rekao da je po lipama, nisam ih viđao u selu.

Naše poreklo

Bojići su Vasojevići. Potiču sa Bojinog krša, od Lijeve Rijeke, to je epicentar velikog vasojevićkog plemena. To je najveće srpsko pleme, rekao bih i najhrabrije i intelektualno najprosvećenije. Bojići su od krvne osvete pobegli u Gornju Moraču, gde i danas postoji selo Bojići. Nekoliko kuća preselilo se iz Gornje Morače – neki u Gornje Lipovo, neki u Trebaljevo kod Kolašina.

Bojići su malo bratstvo, ali izuzetno poznato. Pesma kaže: “Šest medalja Obilića u Bojića bratstvu stoji, a imena sokolova ko bi moga da nam broji.” To su nosioci Karađorđeve zvezde, veliki ljudi. Rodoljubivi srpski pesnik Milutin Bojić vodi poreklo od nas.

Naš je i Danilo Bojić, moj bliži rođak, danas na njegovoj livadi proslavljamo seoske slave. Svaka priča o njemu počela bi sa “Srbin koji je dotakao Mjesec”. Završio je Mašinski fakultet Univerziteta u Zagrebu 1954. godine, otac mu je bio četnik Petar Bojić. Danilo je sa svojim ocem prošao golgotu za vreme Drugog svetskog rata, progon kroz Bosnu, epidemiju tifusa. Zbog toga što je bio četničko dete, proganjan je od strane komunističkih vlasti. Uspeo je da stigne do Italije i prekookeanskim brodom nekako da se prošvercuje i dogura do Amerike. Američkoj naciji je podario stotine i stotine novih matematičkih jednačina i formula. Radio je u programu “Apolo” u Kemp Kenediju, bio je odgovoran za odlazak njihovih kabina na Mesec. Kad mu je američki predsednik uručivao najprestižnije američko odlikovanje, rekao je: “Pre će elektronski mozak poludeti nego Danilo Bojić pogrešiti.”

Veliki je i srpski ratnik Aleksa Bojić iz Gornje Morače, koji se okumio s Jankom Vukotićem posle Mojkovca 1916. godine. Aleksa je bio nosilac Karađorđeve zvezde, prošao je Bregalnicu i sve ratove. Kad je kralj Nikola tražio da se Crnogorci povuku jer je Švaba ušao na Cetinje, svome kumu Janku Vukotiću Aleksa je na Mojkovcu rekao: “Nigde mrdati nećemo, ne ostavljamo našu braću Srbe, moramo da im omogućimo odstupnicu.”

Moja porodica

U tom krvavom Mojkovcu bila je cela kuća Bojića – moj deda i pradeda. Iz kuće su otišla njih petorica – dvojica su poginula, dvojicu su Švabe odvele u Mađarsku, a poginuo je još jedan naš rođak. To je bilo vreme kad se za srpstvo ginulo, to je bilo crnogorsko srpstvo, koje je bilo ukras ukupnog srpstva.

Janko Vukotić je rekao: “Srbin sam Crnogorac. Srbin sam jer sam Crnogorac. Ne velim da drugdje i drukčijih Srba nema – zlo nas je rasulo na sve strane, ama ja sam takav. Nijesam Crnogorac što sam Srbin, nego Srbin što sam Crnogorac. Mi Crnogorci mi smo so srpstva.”

Nisam nikad govorio da su Crnogorci so srpstva, ali uvek sam govorio da sam Srbin iz Crne Gore. Crnogorac jesam po geografskom odredištu, ali sam Srbin, autentičan do kraja, uvek bio i ostao, i ne samo ja nego i cela moja porodica.

Otac

Otac Milija bio je vispren, inteligentan, nije mogao da uči školu jer je živeo u teškim uslovima, ali kao mlad čovek je bio najvredniji u selu. Kosio je livade, pola sena bi išlo gazdi, pola njemu. Brao je maline, otkupljivao ih, radio u zemljoradničkim zadrugama. Bio je toliko omiljen u selu da je na prvim slobodnijim izborima u komunističkom vremenu pobedio predsednika opštine. Dobio je nagradu da upiše neku školu. Završio je večernju ekonomsku školu u Titogradu, a potom i Višu partijsku školu u Sarajevu. Bio je čovek viđen da može da napreduje u opštinskim organima uprave, postao je načelnik Odeljenja narodne odbrane, a potom i načelnik vojnog odseka u Kolašinu.

Odrastali smo u teškim vremenima. Otac je bio jako strog. Jednom sam 15. jula došao kući i srećan mu rekao da je samo nas troje na fakultetu očistilo godinu. On mi je udario šamarčinu – jer sam zakasnio na kosidbu!

Podrazumevalo se da ja treba da budem najbolji, ali nisam smeo da zakasnim na kosidbu jer je kiša mogla da uništi seno. Kosidba mi nikako nije išla, pa su mi davali da čuvam stoku. Bio sam možda najbolji čobanin u Crnoj Gori. Stada se nisam odrekao i danas imam nešto ovaca i koza na očevini, u Lipovu.

Moji roditelji su bili ponosni ljudi, naročito otac. Kad mi se rodio sin, Slobodan Milošević je trebalo da dođe u kuću. Tata ga je čekao da dođe, čekao ga je danas, sutra, da bi na kraju odustao:

– Neću da ga čekam! Idem svojoj kući, imam ja svoje dostojanstvo.

Pozovem Miloševića, a on kaže:

– Svratiću.

Moj otac uzme slušalicu:

– Predsedniče, u kuću Milije Bojića se ne svraća, nego se dolazi!

Taj dan Sloba nije mogao da dođe i tata sutra krene nazad za Lipovo. Došao je do Užica kada sam mu rekao da se vrati jer Milošević dolazi. Jedva sam ga ubedio da se vrati. Milošević je trebalo da svrati na dva sata, došao je u sedam uveče i ostali smo do sedam ujutru.

Kroz smetove do škole

Nije Lipovo bilo mesto gde se lako živelo. U dve sobe živeli smo nas trojica braće, majka, otac, tetka i još poneko. U izbi smo imali krave i svinje, pa bi, kad krenu velike zime, u moju sobu donosili svinju s desetoro ili dvanaestoro prasadi da se ne bi smrzli.

Bio sam najbolji čobanin u selu – čuvao sam ovce, krave, konje. Dvojica starije braće radila su teže poslove. Kasnije sam i ja radio oko sena. To mi nije smetalo da redovno idem u školu i budem najbolji đak. Pravili smo novu kuću, a ja sam radio na mešalici. Kao da je danas bilo sećam se reči čoveka koji nam je malterisao kuću: zvao se Dobrivoje Bralušić, iz Ulice Milosava Ostojića broj 12 u Arilju:

– Sine, ti će da ideš u školu.

– Ne da ću da idem, nego ću da budem najbolji đak.

Kad sam kao potpredsednik Vlade 1998. godine posetio Arilje, tražio sam da se vidim s Dobrivojem. Rekao sam saradnicima: “Bralušić Dobrivoje iz Ulice Milosava Ostojića broj 12 u Arilju.” Susret s njim bio mi je jedan od najdirljivijih u životu.

Prva četiri razreda završio sam u Lipovu, a od petog razreda morao sam da pešačim do Kolašina, punih 11 kilometara svakog dana tamo i ovamo. Ali za razliku od ostalih iz sela, koji su se vraćali za videla, ja sam se vraćao po mraku – i to zbog francuskog jezika.

Najveći strah

Jedini sam iz Lipova išao da slušam francuski. Časovi bi mi počinjali u jedan posle podne, a u Lipovo bih se vraćao oko šest ili sedam, a već oko četiri pao bi prvi mrak. Od Kolašina do Lipova nema asfalta, prolazi se i kroz šumu. Usput ne bih video ništa jer je bio potpuni mrak. Često bi jedino svetlo bio opušak od cigarete nekakvog pijanca pored žbuna. Desilo bi se da ne vidim ni lokvu, pa se usput ceo okupam. Lajali bi psi lutalice. Iz početka sam se plašio i bežao, ali onda sam odlučio da se prema njima moram drugačije ponašati – napravio bih korak ili dva prema njima i gledao ih pravo u oči. U mraku bi samo svetlucale njihove oči, gledao bih pravo prema njima kako bi videli da ne odstupam. I danas mi je neprijatno kad vidim psa. Zato ih i ne volim, ali ih se od tada ne plašim.

Način na koji sam savladao strah u detinjstvu mnogo mi je pomogao u različitim situacijama u životu. Sada slobodno mogu da kažem da je to period života koji me je očeličio, nezaboravno životno iskustvo koje mi je iskorenilo strah u svakom mogućem pogledu.

I u vreme NATO bombardovanja, kada sam kao komandant Civilne zaštite pod bombama obilazio ljude, bolnice, prebacivao pacijente, zbrinjavao i bio na licu mesta, kad sam mogao da izgubim glavu stotinu puta – nisam se plašio. To izbacivanje straha na samom početku života mnogo mi je značilo i pomoglo tokom celog života.

Od tada kao još jednu maksimu izgovaram rečenicu koja drugima možda zvuči kao fraza, ali meni je postala životno iskustvo: “Ako se na svaki lavež i ujed pasa okrećeš, nikad nećeš stići do cilja.”

I kao takav đak-pešak bio sam ubedljivo najbolji u odeljenju, ali to je nekome smetalo, pa su mi spremali gađanje, kamenovanje, prepade, oblačenje u belu odeću… Zimi su temperature bile i po minus 30. Pada sneg, ja se obučen u vuneno odelo jedva probijam, obrve mi se pretvore u ledenice i, čim bih stigao u školu, uvek bi me stavljali pored furune. Grejem se, ovi iz grada se smeju, ali ja im rešavam matematičku jednačinu od furune, ne izlazim pred tablu. Kao ubedljivo najbolji đak, nikad nisam bio sebičan: uvek se sklonim da prepišu, odgovorim im kad me pitaju, pobegnem s njima sa časa…

Komunista ili vernik

Član Saveza komunista postao sam kao najbolji đak kolašinske gimnazije. Tadašnji direktor Gimnazije “Braća Selić” Milutin Bulatović predložio je kao najbolje đake Miodraga Miška Vukovića, kasnije istaknutog političara iz DPS, i mene za članove partije. Miško je bio godinu dana stariji od mene. Trebalo je da postanemo članovi partije za proslavu 29. novembra. Napisali smo, kao što je bio običaj, molbu za prijem. Miška su primili – a mene ne.

Da li sam komunista ili vernik? Danas, naravno, odgovaram da sam vernik. Vernik sam postajao postepeno, ne odbacujući sve dobro što je komunizam sa sobom nosio.

Bio je jedan veoma pametan čiča u Lipovu, stalno mi je govorio: “Doktore, ima boga da je kol’ko miš.”

Mi koji smo bili iz onog dela više partizanskih porodica bili smo lišeni toga da slavimo slavu. U crkvu niko nije išao. Crkve su bile zatvorene, ljudi su tamo dovodili stoku, uvodili u njih krave kada treba da se oplode, zatvarali bikove s njima.

To je bilo vreme ateizma i neverovatne komunističke sile koja nas je učila da se, kad sretnemo popa, uhvatimo za dugme i kažemo tri puta “pu”. Moji roditelji intimno su bili i za crkvu i za slavu. U tom vremenu se to nije moglo. Moj otac je radio na otkupu malina, kasnije je učio partijsku školu i došao do funkcije načelnika vojnog odseka u Kolašinu. Ali ništa od toga ne bi mogao da uradi da je u tom vremenu vodio javno decu da se krste.

Šta je stres

Studije medicine završio sam 1980. godine. Mogao sam da dobijem mesto u bilo kojoj bolnici, ali odlučujem se za Dubrovnik jer mi se taj grad najviše dopadao. Pre podne sam radio na Internom odjelu, posle podne, da ne bih gubio vreme i zaradio nešto novca, čistio sam hotele po Lapadu. Lepo je išlo dva ili tri meseca, dok jednog dana nisam video obijen orman, a moje stvari izbačene napolje. Prišao mi je čovek i rekao:

– Ovo je za dicu tita Lucije! Šta si ti došao iz Beograda ovde da se širiš? Kupi se odavde!

Naravno da se nisam uplašio. Reklamirao sam upravniku, dodelili su mi drugi orman, ali osetio sam klimu koja mi se nije dopala i odlučio sam da napustim Dubrovnik. Nisam se vratio u Beograd – otišao sam u Aranđelovac, lep mali grad u blizini Beograda imao je nešto što mi je u tom trenutku odgovaralo. Prvog dana direktor bolnice mi kaže:

– Sine, ti si nas prerastao samim rođenjem, a ne ovim što jesi.

Vratim se u Beograd. Svi su konkursi zaključeni, sve kolege su negde primljene. Jedino gde sam mogao da odem u tom momentu bila je Studentska poliklinika. Uporedo, sve vreme radio sam i u Zavodu za zaštitu zdravlja studenata. To su lepe godine mog života koje sam proveo radeći s mladim ljudima.

Dok sam bio u Studentskoj poliklinici, upisao sam postdiplomske studije. Želeo sam internu medicinu, oni su želeli da mi daju ginekologiju da bi mi presekli ambiciju. Počeo sam da pišem radove. Jedan atipičan rad je bio “Povišena funkcija štitaste žlezde u junskom ispitnom roku”. Želeo sam da pokažem i naučno povežem kako stres i strah deluju na studente, kako predispitni strah i panika uskovitlaju štitastu žlezdu, a onda ona uskovitla srce do ozbiljnijih poremećaja. Zamisao je bila odlična, ali nije bilo uslova za ispitivanje u Studentskoj poliklinici, pre svega laboratorijskih. Međutim, taj rad sam prijavio na Jugoslovenskom simpozijumu o štitastoj žlezdi s međunarodnim učešćem. Ti pravi evropski kongresi održavali su se i na Zlatiboru. Dolazili su Slovenci, Nemci, Hrvati… Prime mi rad, krenem da ga branim, pita me jedan Slovenac:

– Šta je to stres?

– Ja ne znam šta je, ali znam da postoji.

Nastaje opšti žagor u prepunoj sali, ustaje jedna žena.

– Sine, dođi da te poljubim. Ja sam endokrinolog, načelnik Odeljenja endokrinologije Vojnomedicinske akademije. Ni ja ne znam šta je stres, kako si ovo smeo da kažeš!

Život Milovana Bojića kroz fotografije

Bila je to profesorka Margita Janjić. Na kraju simpozijuma, donesu zaključak da me pohvale, da mi nagrade rad, da za specijalizaciju odaberem ili endokrinologiju ili kardiologiju, ali uslov je bio da ima veze sa štitastom žlezdom. S tom preporukom otišao sam do Jugoslovenskog komiteta za međunarodnu kulturnu i tehničku saradnju i u okviru magistarskih studija dobio usavršavanje u Institutu Alfreda Nobela u Oslu. To je institut za ispitivanje uloge radioaktivnih izotopa u kardiovaskularnoj medicini i endokrinologiji. Izabrao sam temu “Tirotoksična funkcija na srcu, poremećaj srčanog rada u povišenoj funkciji štitaste žlezde”.

Desetar za čišćenje

Čim sam sleteo na aerodrom Fornebu u Oslu, video sam da je Norveška zemlja čudesnog standarda, ali stravično skupa. Tamo sam otišao sa svojom tadašnjom suprugom. Nije nam trebalo mnogo vremena da shvatimo da novac koji sam dobio kao stipendiju u Norveškoj ne znači gotovo ništa. Sedamnaest hiljada dolara trebalo je da pokrije sve – stan, hranu i reagense za rad u bolnici. Već s prvom plaćenom kirijom i hranom shvatili smo da nećemo moći dugo da izdržimo.

Odlučili smo da tražimo dodatni posao. Šta smo mogli drugo da radimo osim fizičkog posla, a jedini fizički posao bio je čišćenje. Prijavili smo se u “Vakmajsteru”, velikoj kompaniji koja je imala blizu hiljadu zaposlenih. Na razgovoru za posao su me pitali:

– Šta si po zanimanju?

– Ništa čim sam kod vas.

Uvode nas u laboratorije, uzimaju briseve, upozoravaju na rad s fekalnim masama. Nikad u životu nisam se nagutao sone kiseline kao u tom vremenu čisteći zapečene toalete.

Moja supruga nije mogla da izdrži i brzo je odustala. Ja nisam odustao jer mi je sve bilo zavezano. Najpre sam čistio stacionare za elektroradnike i rudare u blizini Osla. Dodatno sam čistio i toalete na aerodromu Fornebu. Uslovi za napredovanje su bili posebni: kompanija je imala svoje udarnike, radnike koji se ističu, pa radnik koji se ističe ima svojih deset radnika koje nadgleda. Taj radnik se zove desetar, a desetari svojim rezultatima podstiču druge. Malo-pomalo, postao sam desetar. Počeo sam da učim norveški jezik. U Norveškoj sam dovršio magistarske studije, a doktorirao sam u Beogradu 1988. godine.

Kako sam se rodio

Tek kad sam doktorirao, saznao sam kako sam se zapravo rodio. Postati doktor nauka tada je bila velika stvar, pa je gotovo celo moje selo Lipovo došlo na odbranu doktorata. Profesor Srećko Nedeljković pitao je:

– Sine, je li ostao ko u selu?

– Poneki čobanin da položi stoci, ali svi ostali su ovde!

Proslava je bila u hotelu “Slavija”. Dok smo se sutradan treznili od pića i pesme, stigao je telegram: “Da se ja ne napih onu noć u Rečinama, ti danas ne bi bio to što jesi. Doktor Maksim Š. Popović.” Rečine su selo u blizini Kolašina, Maksima znam, ali kako je voleo da popije, telegram sam zgužvao i bacio.

Kažu mi roditelji:

– Sine, šta bacaš?

– Pijani Maksim.

– Šta pijani Maksim?

– Lupa ovde!

– Pročitaj ponovo.

– Da se ja ne napih onu noć u Rečinama, ti danas ne bi bio to što jesi.

– Sve tačno! – kaže majka.

Onda mi ispriča celu priču:

– Imali smo dva sina, živeli smo siromašno, kosili smo livade, seno nosili na leđima, pola nama, pola davali gazdama. Nismo mogli tako dalje i ja odlučim da abortiram.

Majka je zajahala kobilu, otišla u Kolašin, zavezala je negde iza zgrade, babica Mara joj je dala anesteziju, ona je legla i čekala. Tada je doktor bio sve u isto vreme, i ginekolog i doktor opšte prakse. Doktor Maksim je otišao da pregleda neku ženu u selo Rečine, završio je pregled, ali oni nisu imali para da mu plate. Dok je čekao da sakupe pare, domaćin mu je dolivao rakiju, popio je jednu, drugu, treću… Kad su sakupili pare, on se već dobro napio. U međuvremenu je prošlo 12 sati, majci je izvetrila anestezija, a doktora uhvatio alkohol. Majka zajaše kobilu, vrati se u Lipovo i – ja preteknem. Roditelji su kasnije rešili da me zadrže. Rodio sam se 13. marta 1955. godine u Kolašinu, ali tu priču nisam znao sve do odbrane doktorata.

Smrt roditelja

Moja majka se razbolela veoma mlada. Dobila je moždani udar pet dana pre nego što ću održati govor na Vukovom saboru u Tršić 1999. godine. Napravio sam veliki konzilijum, došli su svi doktori iz Beograda i svi su rekli da neće dugo izdržati, da će odmah umreti. Čuvao sam je devet godina, devet meseci i devetnaest dana bez ijedne rane na telu!

Meni je septembar tužan mesec, tada su oboje umrli, majka na Krstovdan, 27. septembra 2008, tata 30. septembra 2004. godine.

Mitropolit Amfilohije je držao opelo mom ocu, a kad je majka umrla, nije bio u Srbiji i opelo su držali vladika ostroški Jovan i budimljansko-nikšićki Joanikije. Majku smo ispratili iz crkve u Lipovu, koju sam podigao, a otac je umro dok se gradila. Oboma je bilo drago što se crkva gradi. Bili su kršteni, ali živeli su u komunističko vreme. Negde se sve to opet namirilo, sve se upakovalo. Oni su videli krah jednog sistema, pa drugog. Malo su videli od mojih muka. Majka nije mogla da rasuđuje. Otac je gledao četiri godine pakla, mogao je bolje da razume i samo mi je govorio: “Tvoje je da izdržiš.”

“Dedinje”

Na mesto direktora Klinike za kardiovaskularne bolesti “Dedinje” postavljen sam tri godine pre velikih događaja – pre prve srpske transplantacije srca i jetre 12. jula 1992. godine. Klinika je, zapravo, bila mala baraka koja je egzistirala kao izolovana jedinka u zdravstvenom sistemu Srbije.

Bila je plod sjajne ideje i vizije dvojice velikih ljudi, prvog direktora klinike, vaskularnog hirurga dr Dragoljuba Bate Adamova, i kardiohirurga prof. Mihaila Vučinića. Oni su radili na opštoj hirurgiji Kliničko-bolničkog centra “Dr Dragiša Mišović – Dedinje”, ali su početkom sedamdesetih godina videli da lečenje bolesti krvnih sudova može da bude uzlazna linija u njihovoj karijeri. Želeli su da na svoj način zaokruže neke svoje ideje, da se izdvoje iz bolnice “Dragiša Mišović”, da postanu zasebna klinika za vaskularnu hirurgiju i lečenje bolesti krvnih sudova, pre svega vena. Vene su u tom vremenu bile moderna bolest koja je smetala i estetski i na sve druge načine, naročito ženama. Sjajni doktori! Razni ljudi iz sveta politike i društvene zbilje toga vremena bili su njihovi pacijenti. Imali su podršku tadašnjeg političkog establišmenta, pre svih gradonačelnika Beograda Branka Pešića, jednog od osnivača bolnice “Dragiša Mišović” Iva Popovića Đanija i još nekolicine autoriteta. Oni su sve to vešto iskoristili da bi osnovali novu kliniku.

Na nimalo slavan način izdvojili su se iz tadašnje hirurgije KBC “Dr Dragiša Mišović – Dedinje”. Dezintegracioni procesi u vreme samoupravnog socijalizma bili su nezamislivi. Da neko iz uvaženog kliničko-bolničkog centra odlazi i pravi novu ustanovu na poljani, a da pritom postoje i drugi veliki klinički centri, poput Vojno-medicinske akademije i Kliničkog centra Srbije, bilo je neshvatljivo! Svuda su vaskularne bolesti bile u sklopu opšte hirurgije kao posebna odeljenja. Adamov i Vučinić su uspeli da se izdvoje, čak su napravili majice na kojima je pisalo “Mi se rastajemo, Cigani, sa vama”. Poklonili su mi jednu takvu majicu kad sam došao za direktora.

Napravili su polumontažnu baraku i na velika zvona otvorili je 18. oktobra 1977. godine. Tada je nastao Zavod za vaskularnu hirurgiju “Dedinje”, kasnije će postati centar, pa klinika, pa institut. Ali svi će ga upamtiti kao “Dedinje”.

Bata Adamov

Kad je bolnica otvorena, bila je po svemu posebna institucija, od boje zidova, uniformi, načina prijema lekara, medicinskih sestara… Mala čista bolnica s pažljivim ljudima funkcionisala je besprekorno. Imao sam sreću da je vidim kao student medicine na nekoliko vežbi. Prvi direktor bio je doktor Dragoljub Bata Adamov, sjajan čovek neverovatne logike i znanja. Adamov je uvek sve znao, bio je logičan, sistematičan, veliki. To je čovek koji je prvi u velikoj Jugoslaviji ugradio pejsmejker! Bilo je to 1963. godine.

To je bio čovek od kojeg je Isidor Papo bežao u viziti jer ga je Bata pitao stvari koje nije znao. Isidor Papo je bio genije, a Bata mladi doktor na specijalizaciji. Bata bi znao da kaže: “Pogrešno ste rekli.” Mladi lekar ispravlja genija!

Mihailo Vučinić je bio sjajan kardiohirurg. Na “Dedinju” je 1978. godine uradio prvi aortokoronarni bajpas. Adamov i Vučinić su se odmah dogovorili: “Ti ćeš vaskularnu hirurgiju, ja ću kardiohirurgiju.” Otišli su na usavršavanje u Ameriku, u Hjuston, kod najvećeg svetskog kardiohirurga Dentona Artura Kulija. Bili su u mnogim vrhunskim medicinskim centrima Nemačke, Francuske, Amerike. Krenuli su da rade i radili su gotovo deset godina, izdržavali udare sudbine i postizali odlične rezultate.

Na “Dedinju” su krenule prve operacije na srcu. Obavljane su velike kardiohirurške operacije. Operisan je Branko Pešić. Klinika je postala poznata po radu, inovacijama, rezultatima. S najmanjim brojem zaposlenih imala je najveći učinak, gotovo neshvatljiv. Najveći autoriteti iz sveta medicine hvalili su preko Televizije Beograd Kliniku “Dedinje”.

“Dedinje” je u neku ruku moja biografija i ja sam je ispisao u knjizi “Nije bilo uzaludno”, koju je nedavno objavila “Vukotić medija”. Tu sam više napisao i o svom bavljenju politikom, Slobi, Miri i Vojislavu Šešelju. Često su govorili da sam u rukovođenju Klinikom imao direktnu političku podršku.

“Lako je njemu da pravi Hjuston u Beogradu kad su mu sipali pare Mira i Sloba!”, znali su da kažu.

To su sve bile velike zablude i nabačene priče, jer je trebalo nečiju sposobnost i uspeh umanjiti i uništiti. Ako hoćete da napravite originalni uspeh, bez ideje ne možete ništa, makar imali i podršku šefa države, a ja u tom trenutku nisam imao podršku ni ministra zdravlja. Za sve to vreme Ministarstvo zdravlja je bilo potpuno indiferentno prema meni…

Nisam sve svoje ideje sproveo u praksu. Sad, kao najvažnije, Institut čeka rekonstrukciju “Dedinja 1”, koju je obećao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Porodica

Imam dve divne ćerke iz prvog braka, Bojanu i Ivanu. Bojana je upisala Pravni fakultet 2000. godine, kad sam bio najomraženiji čovek u državi. Pravni fakultet – taj koji mi je pravio egzekuciju kroz Građanski savez i Demokratsku stranku. Bila je student generacije, sve je izdržavala. Jaka nam je genetika. Pravnik pa advokat, potom sudija.

Druga ćerka Ivana je lekar. Nedavno sam bio na putu. Nije mi ni prijavila da je položila ispite na doktorskim studijama.

Moja prva supruga je dobar čovek iz dobre porodice. Njena majka, a njihova baka Kata, podizala ih je pošto smo se razveli dok su bile male. Obe imaju izuzetno vaspitanje i dobro obrazovanje. Sjajni su ljudi. Prolazile su moj pakao i fantastično sve izdržale. Na njih sam jako ponosan.

Ponosan sam i na svog Filipa, sina iz drugog braka. Mojoj drugoj supruzi i meni rodile su se dvojke iz prevremene trudnoće. Jedno dete je umrlo. Svi su rekli da Filip nikad neće progledati i progovoriti. Imao je 120 operacija. Velikim zalaganjem svoje majke, on je uspeo. Filip je za Ginisovu knjigu rekorda. On i gleda, i hoda, i skija, i pliva, ima hiljadu problema, na njima se radi, ali je neverovatan. Od njega sam naučio da se nikad ne treba predavati.

Ko sam ja

Jednom prilikom su Borislava Mihajlovića Mihiza, autora “Autobiografije o drugima”, pitali ko je Mihiz. Nerado govorim o sebi u trećem licu, ali kad bi me neko pitao ko je Milovan Bojić, odgovorio bih ovako:

“Milovan Bojić je običan čovek koji se kroz život i rad trudio da pre svega pomaže ljudima. Taj običan čovek nije dozvolio da bude običan u nečemu što je imao u sebi, da li je to božji dar, ideja ili ambicija da nešto ostvari, ali bio je posvećen poslu i obavezama, doveo je sebe na poziciju da bude neka vrsta laboratorije ideja čijom realizacijom je uticao da se dešavaju dobre stvari u poslu kojim se bavio. Ali Milovan Bojić je običan zato što nikad tome nije dao bolesne karakteristike. Taj čovek je hodao težak put, svestan da se niko ne može popeti na nebo ako ne istraži sopstveni pakao. Milovan Bojić je imao dosta i danas ima dosta neprijatelja, ali nikad ih nije proizvodio. Ti koji su mu bili neprijatelji su na neki način uživali u onom što su mu osporavali i zbog čega su ga mrzeli. U njegovim uspesima su uživali njegovi mrzitelji, a on bi nastavljao da ih kroz nove projekte ponovo uveseljava, iako bi oni još intenzivnijom mržnjom ili neprijateljstvom želeli da to ospore. Milovan Bojić voli da kaže – moji neprijatelji su i hroničari moga uspeha. A da li je Milovan Bojić uspeo ili ne, to treba pre svega drugi da sude.”