Do pre 27 godina bio sam običan majstor, a onda sam jedne noći snio nesvakidašnji san. Javila mi se Sveta Petka. Bila je sva u zlatu. Nasmejala se, rekla “tri ikone” i nestala. Prekrstio sam se i ustao. Tada sam imao osećaj kao da sve znam da radim. Otkrio sam svoj talenat – da izrađujem ikone na drvetu.
Ovo za Kurir tvrdi Goran Čakarević (51) iz Surčina, koji već skoro tri decenije pravi prava umetnička dela.
– Završio sam srednju školu za vodoinstalatera i radio kao majstor. Znam da radim stolariju, gipsane radove, gletovanje, moleraj. Znao sam lepo da crtam, ali nikad mi nije padalo na pamet da počnem da se bavim duborezom sve dok nisam doživeo nešto neuobičajeno. Možda će ljudi misliti da nisam pri sebi, ali ja ovo zaista jesam sanjao, a onda otkrio talenat – ističe Čakarević.
– U snu sam video Svetu Petku. Nosila je odeždu sa koje se slivalo zlato. Cela soba je bila ispunjena svetlošću od koje oči nisu bolele. Pomislio sam, kakva božanska lepota. Poželeo sam da umrem i da mi glava bude na njenim nogama… Eto, tako sam se osećao. Nestala je posle minut, možda malo više. Svanula je zora. Posle ovog proviđenja osetio sam da mogu da radim ikone na drvetu. Verujem da mi je Sveta Petka dala talenat, a da sam ja s vremenom stekao veštinu i tehniku koju i danas nadograđujem.
Goran je, kaže, svoju priču tada ispričao igumaniji manastira Fenek. Dobio je blagoslov da može da izrađuje ikone.
– Duborez me je privlačio sve više i više. Svoj rad posle toliko godina vidim kao duhovno oslobađanje nemira i teskobe i ispunjenje čistotom i dobrotom. Jednu ikonu radim minimum deset dana, a za jedno delo treba oko 14.
Majstori ovog zanata veruju i da nijedna urađena ikona nije savršena i da na svakoj uvek može da se uradi još nešto.
Momak tetovirao, pa prešao na duborez
Čakarević kaže da je pre oko dve decenije jednog mladića koji je tetovirao naučio da radi duborez.
– Majka tog momka je poznavala čoveka koji je otišao u manastir i postao monah. Uz njegovu pomoć nagovorila je svog sina da prestane s tetoviranjem i počne da uči duborez. Došao je kod mene i malo-pomalo ja sam ga naučio. Mladić sada živi u Francuskoj i još uvek se time bavi i od toga zarađuje.
– Šest meseci mi je trebalo da izradim najveću ikonu. Poklonio sam je Crkvi Svetog Nikole u Dobanovcima. Toliko je bila velika da nije mogla u auto da stane, vozili smo je kombijem. Imala je skoro dva metra. Više volim da poklonim ikone crkvama nego da ih naplaćujem ljudima, jer smatram da one ne mogu imati cenu. Vrednost će im s vremenom biti sve veća jer nijedna mašina u budućnosti ne može da zameni ruku majstora. Samo se na njoj vidi svaka greška i težnja ka savršenstvu.
Čakarević kaže da nijedna ikona na drvetu ne košta manje od 250 evra jer su u nju utkani sati i dani rada i truda.
Goran Čakarević iz Surčina već 27 godina posle neobičnog sna pravi ikone u duborezu Foto: Privatna Arhiva
– Neki se žale na cenu, ali kada pogledate koliko vremena je utrošeno da se ona uradi, to zaista jeste taj iznos. Zavisi od veštine i detalja, a cena nekih ide i preko hiljadu evra. Tu nije samo duborez, nego i oslikavanje, lakiranje… Džaba sve to kad ovaj zanat izumire. Ja bih želeo da učim decu da ovo rade. Ona to mogu da nauče. Za ovaj posao je potreban mlad čovek čiste hrišćanske duše. Nije ovo posao za ženu, treba snažna ruka jer je fizički naporno. Ja tvrdim da bi u budućnosti moglo od ovoga da se živi.
