“I DALJE SE VOLIMO, NEKO NIKAD NE DOŽIVI TAKVU LJUBAV” Pevačici umro muž pre 34 godine, a ovako i dan danas priča o njemu

Hrvatska pevačica Josipa Lisac može se pohvaliti bogatom karijerom, a kako ističe, ne želi da živi od stare slave.

– Neću ja živeti na staroj slavi. Ja sam napravila nešto sa sedamnaest i dvadeset i jednu godinu, što i dalje traje. “Dnevnik jedne ljubavi” je fenomenalan album i na njega sam veoma ponosna. Ljudi me i dalje zovu za nastupe i žele me videti. Mislim da je lepo da im priredim i nešto novo, nešto što samo ja mogu da napravim. Malo sam sa sobom porazgovara uz klavir i tako se rodila i neka pesma. Nedavno, na koncertu u Botaničkoj bašti “Jevremovac” sam izvela svoju novu pesmu “A gdje si ti”, a imam i sledeću koja čeka svoj red. Imam i ponude sa strane, od zaista izuzetnih književnika, jer su me pratili kroz neke trenutke kada sam pisala. Želeli bi da napišem svoju autobiografiju, ali ja to mrzim i neću pisati. Možda bih ovako neke trenutke i priče mogla da napišem, neke životne prizore. Nedavno sam bila na letovanju u svojoj istarskoj oazi, ali nisam baš nešto strašno bila plodonosna. Ali dobro, malo sam razmišljala i složila sam neki plan. Tako da je tu i pisanje, pa ko zna koje ja još talente nosim – započinje priču za “Blic” Josipa Lisac.

Na pitanje da li možda ipak ima nade za neku autobiografiju ili za neke crtice iz njenog života, umetnica kaže:

-Kao prvo, to bi bilo da ja pišem. Međutim, ja dobro znam, kad mene više ne bude, da će poželjeti mnogi pisati. To ne bi želela i ja ću to zabraniti. Ozbiljno. Zabraniću da iko piše o meni. Nema se šta pisati. Postoje intervjui, što sam ja davala po novinama, dobri ili loši, pametni ili ne pametni, zavisi kako sam i s kim sam razgovarala. Međutim, ako bi iko pisao moju biografiju, to bi trebala da budem ja. Pisati možda te životne trenutke, prizore što ih nisam ispričala, o ljudima, o komunikaciji sa ljudima, o nekim trenucima… Mogu biti duži ili kraći, ali da budu interesantni. To me već zanima. O tome već razmišljam, ali autobiografija mi je grozno nesimpatična, ne znam zašto – naglašava Josipa.

I dok mnogi maštaju o velikoj ljubavi, Josipa je ponosna što je to doživela Karla Metikoša, koji je preminuo 1991. godine.

-Ja sam imala sreću da imam veliku ljubav i ja sam jedna srećna osoba. Mnogi ljudi takvu ljubav nisu nikada doživeli. Takva ljubav i dalje u mojoj duši stanuje. Sve je energija. Kuda će ona otići? Ja je sa sobom i u sebi nosim. Nekako – to je realno. Bila sam voljena i ja sam jako volela. A i dalje volim. Puno smo Karlo i ja stvorili zajedno. Svu ovu prekrasnu moju muzičku baštinu, to je Karlo napravio. On se tako brinuo, zapravo on je bio tako zahvalan i srećan i brižan. Celog života se brinuo za mene, za nas. Srećna sam što je on napravio svoju predivnu karijeru kompozitora i prekrasna dela. Napravio je i dve rok opere. Stvarno, žao mi je samo što je tako rano otišao, da ga ljudi nakon dvadest ili trideset godina nisu ni videli, upoznali. Ja moram pričati i srećna sam kada pričam o njemu. Svi me zapravo pitaju o njemu i to je jako lepo. Ne profesionalno, nego privatno. Onda sam jako srećna – suznih očiju nastavlja razgovor popularna pevačica.

“To je sudbina”

Mnogi smatraju da je najvećim delom zahvaljujući Karlu, Josipa danas ono što jeste.

– Talentovana sam od mog rođenja. Sve vreme pevam i već u 11. godini sam bila član Dečjeg Hora. A godinu dana kasnije, kao član Hora na takmičenju smo osvojili Grand Prix. Pazite, najbolji na svetu. U 1963. pevala sam u crkvi Saint Chapelle kao nagradu. Pa to je nešto božanstveno! U isto vreme se i Karlo nalazio u Parizu, ali vidite kako to titra, energija je radila. To je sudbina. Imati takvu divnu osobu koja te gleda kako je on to činio i prati te je nešto veličanstveno. On je meni rekao: “Ti moraš biti pametna, ne smeš biti glupa, smešna. To nije dobro. Ovo je bilo sjajno. Kritika je ona koja ti ukazuje s ljubavlju, pa I na na eventualne greške. Na nešto što je dobro.” To je potrebno i vidim da to danas nema kod nekih ljudi. Zapravo nemaju prijateljicu ili prijatelja ili saradnika koji bi im tačno, zapravo iskreno, podelio reči s njima – ovo je dobro, a ovo nije. Zbog toga sam njemu jako zahvalna – otkriva pevačica.

Činjenica da svi koletivno postajemo pomalo otuđeni i većina je operisana od empatije…

-A to je rezultat današnje realne situacije. Ja puno ne razmišljam o tome. Ja sam u svom svetu i samo živim. Imam svoj svet, ne dam se. Živim sama i meni svi smetaju. Nisam usamljena. A s druge strane, ipak volim svet, razmišljam o njemu i o ljudima. Svašta se događa, ali ipak bismo trebali biti ljudi. Ti ne moraš biti svaki dan s nekim. I to nije bitno koliko si ti s nekim, nego koliko razmišljaš o toj osobi. Nije važno da li ta osoba zna da ti razmišljaš o njoj, nego je potrebno razmišljati o njoj. To je prekrasno. Kako joj možeš pomoći? Šta možeš ti učiniti? Jer svet je takav, kako ste rekli – manje empatičan – zaključuje Josipa Lisac.

VIDEO:Josipa Lisac, intervju