Zašto se danima krila smrt 26 ljudi? Rušenje mosta Pjenavac najveća je građevinska tragedija u SFRJ, a misterija je prati do dana današnjeg! Upletena bila i JNA

Bila je to najveća građevinska tragedija u bivšoj Jugoslaviji. Nad njom se i dalje nadvija veo misterije. Čak se pouzdano i ne zna broj žrtava.

Tela jednoga od stradalih nema u grobu, iako je sahranjen. Veruje se da zapravo nije ni bilo u tom sanduku. Već nekom drugom, negde drugde. I da je to zato što je danima najavljivao – da će se desiti zlo.

Most Pjenavac bio je impozantni graditeljski poduhvat te 1962. godine i trebalo je da bude ponos nove magistralne deonice Titograd – Kolašin, preko reke Morače nedaleko od istoimenog manastira. Oni koji su preživeli govorili su da je bilo spremljeno veliko narodno veselje kada i poslednji metar betona bude uzidan. I baš dok su svi zadovoljno trljali ruke iščekujući da se lukovi tog 26. maja u potpunosti spoje – drvena skela je počela da se ljulja!

– Sećam se samo da sam Jovanu Rakočeviću, koji je bio do mene, viknuo: “Gotovo je, odosmo!” – pričao je jedan od malobrojnih preživelih radnika, Rajko Medenica, decenijama kasnije novinaru Budi Simoviću, koji je ponajviše o tome i pisao.

Skela i konstrukcija 236 metara dugog i više od 50 metara visokog mosta na magistrali ka moru survala se u Moraču.

Spasioci su izvukli tela 25 poginulih graditelja, dok je spaseno 17 ljudi sa teškim povredama.

U bolnicu je primljen i Rajko. Imao je tada 24 godine. Dve od njega stariji brat Radojica je poginuo.

Nekom neverovatnom igrom sudbine Rajko će preminuti 2017. godine i to baš 26. maja, istog onog datuma kada je 55 godina ranije svedočio užasu.

I to je ono što bi manje ili više moglo da bude precizno. Osim, recimo, brojki.

Jer, u prvom izveštaju beogradske Politike, dan po nesreći, nigde se ne pominje da je Jugoslovenska narodna armija gradila most i da je projekat njen. Poginulih navodno 21. Novinski izveštaji su bili strogo cenzurisani. Crnogorski dnevni list Pobjeda je tek 3. juna pisao o ogromnoj tragediji, a veoma dozirane informacije ilustrovao je malom fotografijom dela skele pre nesreće.

Predstavnik crnogorske vlasti Nikola Đakonović prvi je saopštio da je na Pjenavcu poginulo čak 26 graditelja! Prethodno, nijedan spisak iz tog vremena nije imao više od 25 imena!

Svi stradali su izvučeni istog dana ispod stotina tona betona i drvene građe osim radnika Šućra Šukurice (telo pronađeno nekoliko dana kasnije), radnika Ratka Bulatovića i glavnog inženjera kapetana JNA Vlastimira Đordevića za kojima se tragalo skoro mesec dana.

Nezvanično, Vlastimirovo telo je pronađeno poslednje na 6km od mesta nesreće. U medijima se moglo kasnije pročitati da “iz ugla tadašnjih očevidaca to deluje nemoguće iz više razloga“.

Jedan koji se navodi je taj što je postojao privremeni pontonski most na nekoliko stotina metara i koji je bio fizička prepreka, a drugi da u tom periodu Morača nije bila toliko jaka da tako daleko odnese telo, a nije bila ni mutna da se ne bi videlo.

Kao što na početku teksta navedosmo – sada i stigosmo do toga da je ćerka vojnog inženjera Đorđevića tvrdila da njen otac nije pokopan! Istina je, kako se da pročitati, ostala nepoznanica do dana današnjih. Sahranjen je uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu. Njegov grob je otvoren 32 godine kasnije da bi porodica sahranila suprugu Milenu. I tada su otkrili da u limenom sanduku nema nijedne kosti, da je prazan!

Zavladalo je uverenje da Vlastimir nije ni poginuo prilikom obrušavanja kontrukcije mosta Pjenavac “već da se tog dana sklonio jer je pre toga danima uzaludno upozoravao na opasnost od rušenja”.

– Ne znam šta se stvarno desilo, teško mogu da poverujem da je Vlastimir Đorđević zaista izbegao smrt. Više verujem da je to bila neka ujdurma armije, da ih je bilo sramota da priznaju da ne mogu da nađu njegovo telo i onda su radi javnosti i njegove familije sve fingirali – rekao je jednom prilikom novinar Đorde Darjević.

Među najteže povređenima bio je Luka Šćepanović, a u njegovoj ispovesti se može naći tvrdnja da je kapetan Đorđević sigurno bio na mostu jer je tog dana završavano betoniranje lukova.

– Siguran sam da je tu bio, ali ne znam gde se zatekao u trenutku kad je skela pukla. Ne verujem u priču da ga je voda odnela daleko, jer Morača niti je bila toliko jaka. A sve i da je bila mnogo jača, mislim da nije mogla da ga pronese mimo pontonskog mosta koji je bio postavljen u koritu reke. Upravo tu, iza tog mosta, koji je ležao na gusto isprepletanim i ukošenim šinama, nađeno je i telo komandanta Milike Krkeljića. Verujem da je Đorđević ostao zatrpan u kršu mosta, u gomilama “živog” betona koji se sručio u Moraču i da je vojska posle, pošto ga nije našla, napravila neku kamuflažu samo da uteši njegovu porodicu i prikrije svoj neuspeh.

Zbog važnosti saobraćaja na ovom pravcu, vojska je ubrzo nakon katastrofe ponovo krenula da gradi zlosrećni most, i nakon izvesnog vremena ga, sada bez ikakvih problema, završila. Nepoverenje u JNA i državni sistem koje je nesreća mogla da izazove doveli su do toga da se o katastrofi u javnosti nadalje – potpuno ćuti. Oficiri JNA su sahranjeni na Novom groblju u Beogradu, a radnici po okolnim mestima odakle su bili. Na mestu katastrofe nije bilo nikakvog obeležja stradalima sve do 2021. godine kada je postavljen memorijal.

Ali, tu nije bio kraj nesrećama na ovom strašnom mestu. Radnik Ilija Rakočević je imao 32 godine kada je poginuo na Pjenavcu.Njegov sin Milenko nepunih pet. Milenko je docnije stekao porodicu, a penziju u Kombinatu aluminijuma. U avgustu 2014. iz Podgorice je otišao na most Pjenavac. Skočio je u Moraču i skončao na istom mestu gde i otac!