Grešnik, otpadnik ili pokajnik? Izbor je tvoj

Ogrezao si u vlastoljublju. Teško oboleo od tog opakog poroka. I kao svaki zavisnik, s vremenom, toneš sve dublje. Sad si na dnu, da citiram Maksima. Ne onog što lupa po diviziji, već Maksima Gorkog. Mitraljez prepuštam tebi.

Od vlastoljublja više ne razlikuješ šta ima smisla, a šta nema. Unervozio si se, uzvrpoljio, postao si nesiguran i nestrpljiv. Izgovaraš koještarije u koje niko ne veruje. Ti sam najmanje. Prosto ne možeš podneti gorku istinu o omladinskom buntu protiv tebe i tvoje vlasti. Desetine hiljada mladih što protestuju Srbijom čine te toliko frustriranim da bi najradije iz sopstvene kože izašao. Još kad ti pod prozorom pevaju serenade, a to čuje cela nacija, poludiš od besa. Nemoćnog besa. Očajničkog. I ne znaš šta bi, kud i kako.

Pokušao si batinama. Nije išlo. Pokušao si potkupljivanjem. Ni to ti nije dalo rezultata. Pokušao si pretnjom, nema reakcije. Na kraju si počeo sa denuncijacijama, najnižim od najnižih. Prozivaš studente, objavljuješ njihova lična dokumenta, optužuješ ih na najsramniji način. Jel’ to dolikuje jednom predsedniku? Sitan si, mucav, neubedljiv i pakostan. Nedostojan.

No, kad sam kod toga, da ja tebe, majčin sine, nešto priupitam. Tvojim tonom i tvojim manirom. Mučno mi je, al’ moram. Koliko ti uz sebe imaš onih što nose tuđe isprave i služe drugim državama? Koliko? Prebroj, pa se potom obrati narodu. Ti tvoji su, naravno, lojalni patrioti. Ovi klinci koje vređaš, naravno, ne valjaju jer su protiv tebe. Tebi je srpstvo moneta za potkusurivanje. Kad treba tvom vlastoljublju busaš se u srpske grudi. Kad ti odgovara suprotno, druguješ sa crnim đavolom, sa svakim od kog neku korist možeš izvući. Mio ti je onaj što ti se divi i do zemlje klanja. Što ti pezi i podilazi. Najzad, zašto ti tvoji ne povade sva svoja državljanstva koja poseduju? Pa da vidimo ko je ko. Kad baš hoćeš da se igraš tih bljutavih igara.

Ma, neću više ni slova o tome. Odvratno mi je. LJudi se dele po poštenju i nepoštenju, dobroti i nedobroti, po samospoznaji i skromnosti. Po predanosti i vrednoći. Kom narodu pripadaju, kom se bogu mole, s kim biraju da žive, nema, i ne sme imati, nikakav značaj. Apsolutno nikakav. Ni pozitivan, ni negativan. Ali ne! Tebi ništa nije sveto. U stanju si najgroznije stvari prišivati ljudima, mladićima od dvadesetak godina, huškati svoje pobesnele pse na njih, blatiti ih, samo zato što su se drznuli da ti se suprotstave.

Ti si, razume se, nedodirljiv, neprikosnoven, bezgrešan. Ti i rimski papa na celoj ovoj zlehudoj kugli zemaljskoj. Ponavljam ti još jednom. Eto, po tome se vidi da te je vlastoljublje celog ophrvalo.

Znam te i pamtim iz ranijeg doba. Iz doba kad nisi bio vlastodržac. Znam te i na početku tvoje vlastodržačke karijere. I tad si robovao naopakim predstavama o naciji i nacionalizmu, govorio reči neoprostive i posve grube. No, uprkos tome, bio si prostodušan klinac. Zalutao, omamljen, zaluđen, ali u osnovi prostodušan klinac.

U šta si se izmetnuo? U šta te je vlast pretvorila? Gde se i kad izgubio onaj momčić, doduše odveć brbljiv i kočoperan, mada bezazlen i pomalo naivan? Onaj što je ipak verovao u demokratiju, slobodu i čestitost? Utopi se, iščeznu, izvitoperi se.

Reći ću ti gde je nestao. I kad je nestao. Pojelo ga vlastoljublje. Volja za moć, Ničeovim izrazom. Pojela ga vlastodržačka taština, ošamutila ga vlastodržačka visina i neograničena sila u rukama. Druženja s poltronima, ulizicama i laskavcima. Udvorištvo prevrtljivaca i secikesa najgore vrste.

Od tebe su stvorili osobu naruženog lica, ubili ti dušu, osećaj, iskrenost. Kastriran si od samilosti, sažaljenja, razumevanja za drugog. Slabijeg i običnijeg od sebe.

Ko su ti prijatelji? Kime si okružen? Ko te savetuje i opominje? Niko. Tebi nisu potrebni ni prijatelji, ni savetnici. Oponitelji nipošto. Ti misliš da sve znaš, da si u svemu najbolji, da ti nema ni ravna, ni takmaca. A, u stvari, si prosek. Mediokritet. Vlastoljublje je grozomorno, veruj mi na reč. Grozomornije od heroina.

Prvo te je pokvarilo loše društvo. Veoma loše. Toksično. Zarazilo te netrpeljivošću, mržnjom, osvetom. Usadilo ti pogubnosti o istoriji, naciji i svetu oko tebe. Povuklo te u aktivnosti neprihvatljive časnom čoveku. Sejao si, ugledajući se u rđave uzore, zlo prema drugom pravdajući ga zlom prema svojima. I ti si ubrzano padao u ogrešenje. Vukao te ukleti vir.

A onda su naišla iskušenja vlasti. Okusio si tu otrovnicu u ranom uzrastu, kao golobrad žutokljunac. Tvoj te je ondašnji mentor i idol postavio na direktorsko, potom i na ministarsko, mesto. Zarad udobne fotelje, makar i u svojstvu marionete, pristao si da budeš pokriće za najružniji obračun sa medijskim slobodama u Srbiji. Preobratio si se u vlastodržačkog skutonošu. Dvorjanina. Poslužitelja. Lakeja.

Stvarnu vlast, onu zavodljivu i neodoljivu, namirisao si 2012. I to svojim porazom i tuđom pobedom. Jednom kad si tu jabuku zagrizao celim svojim čeljustima, više je iz zuba nisi ispustio. Samo si grabio još, još, još. Halapljivo, nezasito, narkomanski. Ništa nije bilo dovoljno i nikad ti nije bilo dosta. Vlastoljublje, ta maligna bolest moćnika što proždire i poslednje zrno ljudskosti, pije ti krv na pamuk, bi naši stari kazali. Sav si joj se predao i sve njoj podredio. Služiš joj poput najvernijeg sluge, njoj se zaklinješ i uživaš u njenoj pohoti. Propao si, a ne primećuješ. Nema ko da ti kaže. Ni ko da te ukori.

Neće biti nikog ni da ti pomogne. Slamku spasa da ti baci. Oni u koje se najvećma uzdaš, kojima veruješ i koje smatraš najodanijim, ti će te pustiti niz vodu. Oni ti već uveliko pletu mrežu. Oni će ti konačno smrsiti konce. Odbrojavaju ti. Postaješ im opterećenje, problem, prepreka. Primiče se dan i sat kad će te obavestiti da je gotovo. Svršeno. Da je kraj.

Godinama plešeš s nečastivim. Plešeš, očijukaš i kuješ planove. Oslanjaš se na one što su svakog preživeli i svakom doakali. Pazi se. Opasnost ti vreba iza leđa. Lucifer nikad ne miruje. Niti miruje, niti spava. Vreba i kad ti slatkoreči.

Vlastoljublje zaslepljuje. Magli pogled. Gasi trezvenost. Uljuljkuje i miluje. Onaj što je svu vlast prigrabio, onaj što se apsolutistom napravio i vasileusom proglasio, taj ne pada, taj se strmoglavljuje. Upamti to.

Zato, majčin sine, podnesi ostavku dok možeš. Siđi s trona dobrovoljno. Odreci se poroka, nemaš mnogo vremena. Počni lečenje.

Izvini se Srbiji, zamoli za oproštaj, pokaj se i otidi. S milim Bogom, po mogućstvu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.