Одлазак Алекса Фергусона 2013. године покренуо је период дуг више од деценије у којем је Манчестер јунајтед мењао тренере, трошио стотине милиона евра и мењао фудбалске концепције, али није успео да се врати на врх енглеског и европског фудбала. Од управљачких промашаја и власничких проблема до нове неизвесности на клупи, шта је довело до пада некадашњег симбола Премијер лиге и може ли Јунајтед коначно да пронађе шампионски пут у постфергусоновској ери?
Театар трулежи или Театар снова: Сви системски промашаји Манчестер јунајтеда од одласка Фергусона
Одлазак легендарног сер Алекса Фергусона у лето 2013. године означио је крај најуспешније ере (38 трофеја у периоду од 1986. до 2013.) у историји Манчестер јунајтеда, али мало ко је могао да предвиди да ће клуб упасти у лавиринт из којег више од деценију не проналази излаз.
Док се Олд Трафордом поново шире гласине о смени Мајкла Керика и доласку Јулијана Нагелсмана након пораза од Кома (4:1) у Лиги шампиона и серије од седам мечева без победе; шта то суштински не функционише на “Театру снова”?
Од 2013. године до данас, клубом је продефиловало чак 12 тренера (укључујући сталне, привремене и вршиоце дужности). Проблем није био само у броју промена, већ у потпуном одсуству континуитета у фудбалској филозофији.
Клуб је лутао од ригидног и дефанзивног стила са Лујом ван Галом и Жозеом Мурињом, преко транзиционог фудбала и ослањања на клупску носталгију са Оле Гунаром Солскјером, па све до модерног пресинга Ерика тен Хага и тактичких експеримената у ери након њега.
Готово сваки менаџер трошио је стотине милиона евра за нове играче који би одговарали његовој замисли, да би следећи кормилар те исте играче, неретко прогласио технолошким вишком. Резултат тога је скупа, дисфункционална свлачионица без препознатљивог идентитета на терену.
Европски фудбал захтева јасну поделу одговорности, али Јунајтед годинама није имао спортског директора који би обједињавао кључне фудбалске послове. Тек у марту 2021. Џон Мертог постао је први директор у историји клуба.
Главну реч о трансферима водио је извршни потпредседник Ед Вудворд, банкар по струци, који је клубом управљао као корпорацијом, фокусирајући се на маркетиншки потенцијал играча уместо на њихову тактичку уклопљивост.
Када је позиција коначно уведена, стабилност није постигнута. Клуб је променио тројицу директора у кратком року: Џон Мертоу је пробио лед, али без радикалних промена. Потом, Ден Ешворт је стигао као велико спасење из Њукасла, али је издржао свега пет месеци у 2024. години. И сада Џејсон Вилкокс покушава да води спортски сектор, али у амбијенту константних криза и резултатских притисака.
Власничка криза и “половичне” реформе
Највећи извор фрустрације навијача без сумње је породица Глејзер. Модел вођења клуба, заснован на извлачењу дивиденди и гомилању дугова, довео је до запостављања инфраструктуре (стадион Олд Трафорд и тренинг центар су застарели) и одсуства спортске амбиције.
Улазак сер Џима Ретклифа и компаније Инеос почетком 2024. године са 27,7 посто акција донео је наду, јер су преузели потпуну контролу над спортским сектором. Ипак, ова хибридна структура – где Американци држе финансијски кључ, а Британци спортски волан – још увек не доноси резултатску стабилност, јер се нагомилане грешке из протекле деценије не могу исправити преко ноћи.
Скромна колекција трофеја за клупске стандарде
Иако је клуб у поменутом периоду потрошио више од милијарду и по евра на појачања, учинак у витринама је изузетно скроман за реноме Манчестер јунајтеда. Од 2013. године до данас освојено је свега 6 трофеја: Лига Европе (Жозе Мурињо), ФА купа (Луј ван Гал, Ерик тен Хаг), Лига купа (Жозе Мурињо, Ерик тен Хаг) и Комјунити Шилд (Жозе Мурињо).
Оно што највише боли навијаче јесте чињеница да Јунајтед годинама ниједном није био ни близу освајања Премијер лиге или Лиге шампиона, такмичења која су под Фергусоном била клупски стандард.
Светло на крају тунела или нова илузија
Најаве да је немачки стручњак Јулијан Нагелсман главни кандидат да наследи уздрманог Мајкла Керика доносе нову наду, али и опомену.
Нагелсман поседује све што модерном фудбалу наизглед треба: тактичку генијалност, агресиван стил игре и искуство из Бајерна и репрезентације Немачке.
Међутим, историја подсећа да на Олд Трафорду проблем никада није био само у имену човека на клупи. Уколико Вилкокс и Ретклиф не обезбеде Нагелсману дубоку чистку у играчком кадру, стрпљење и потпуну аутономију у раду, и бивши стратег Бајерна би могао да постане само још једно име на дугачком списку тренера које је “прогутао” постфергусоновски мрак Манчестер јунајтеда.
Недељни меч против Борнмута можда јесте прекретница за Керика, али за будућност клуба биће потребан много дубљи рез.
